Rada Rajić Ristić
Svako od nas ima svoju filmsku životnu priču, po scenariju koju nam je sudbina ispisala. Mnogi su morali, protiv svoje volje, napustiti rodnu grudu i pod tuđim nebom graditi svoj život iz novog temelja. Čitalačka publika Vesti je već imala priliku da upozna Dejana Kusala: humanitarca, patriotu i aktivistu, kome su nekoliko država bile domovina.
Dejan je rođen 26. februara 1985. godine u Žegaru, malom mestu u bivšoj Jugoslaviji, u porodici srpskog oca iz Žegara i hrvatske majke iz Vinjerca. Svoj život u Žegaru započeo je u jednoj državi, ali tokom ratnih godina našao se u Republici Srpskoj Krajini, koja je ubrzo postala deo Hrvatske. Često u šali kaže da je već u detinjstvu promenio tri države, a da nije napustio svoj rodni kraj.
Prelomni trenutak u njegovom životu dogodio se 12. aprila 1995. godine, kada je, sa grupom od 40 dece iz Krajine, krenuo put Italije. Put je organizovala Đovana Ćeribeli, izuzetna žena i humanitarka, osnivačica organizacije “Pokret solidarnosti za mir”. Da nije bilo Đovane, Dejan bi nekoliko meseci kasnije doživeo stravične posledice operacije “Oluja”.
U Italiji je najpre boravio u gradu Komo, gde ga je prihvatila jedna italijanska porodica. Nakon što su njegovi roditelji i brat došli u Italiju, preselili su se u Veronu, u blizini mamine sestre. Dejan je tu nastavio školovanje i kasnije započeo svoj radni vek. Od 2005. godine zaposlen je u Italijanskim železnicama, gde je pronašao stabilnost i zadovoljstvo.
Humanitarni rad je postao sastavni deo njegovog života od malih nogu. Čuva i danas jednu običnu olovku koju je dobio kao pomoć kada je bio dete. Sa ponosom je pokazuje kao simbol dobrote ljudi koji pomažu bez očekivanja zahvalnosti. Njegova strast za humanitarnim radom je vremenom prerasla u konkretne akcije – organizovanje prikupljanja pomoći, podršku ljudima u potrebi, ali i kreiranje simbola, poput poznatog “Nema predaje” sa mapom Kosova i Metohije, koji je nastao u Veroni.
Godine rada u humanitarnoj sferi naučile su ga važnim životnim lekcijama. Iako je zbog rata dugo osećao animozitet prema određenim narodima, shvatio je da dobrota nema naciju i da je mržnja osobina loših ljudi, a ne celih zajednica. Tokom pandemije, uspeo je da prosledi lekove detetu albanskog porekla sa Kosova i Metohije, uz pomoć i podršku dobrih ljudi iz raznih nacionalnosti.
Dejan danas živi sa suprugom Makedonkom u Veroni, a obnovio je i porodičnu kuću u Dalmaciji koja je stradala tokom “Oluje”. Nastavlja svoj humanitarni rad sa istim žarom, inspirisan pričom o olovci iz detinjstva. Njegov cilj je ne samo da pomaže drugima već i da svojim primerom podstakne nove generacije da čine dobro.
U detinjstvu je već iskusio tri države—Jugoslaviju, Republiku Srpsku Krajinu i Hrvatsku—bez da je napustio svoj rodni kraj. Ali njegova priča nije samo o ratnim nedaćama, već i o neuništivoj želji za pomaganjem drugima.
Njegov humanitarni rad obeležen je brojnim akcijama. Među najznačajnijim su:
– Organizacija plastenika za porodice koje su se vraćale na Kosovo i Metohiju,
– Isporuka 24 tone brašna za narodne kuhinje na Kosmetu,
– Organizacija operacija u Italiji za decu sa srčanim manama,
– Mnoštvo konferencija i protesta za širenje istine o stradanju srpskog naroda,
– Pomoć za Krajinu, Republiku Srpsku i Crnu Goru.
Tokom litija u Crnoj Gori, doveo je italijanskog novinara koji je nakon toga napisao knjigu “Odbrana pravoslavlja u Crnoj Gori”. Njegov rad je inspirativan i svestran.
Dečje suze u Žegaru
Jedan od najdirljivijih trenutaka Dejanovog života dogodio se u njegovom rodnom selu Žegar, gde je, uz podršku udruženja iz okoline Knina, organizovao putovanje i igre za decu. Nakon gotovo tri decenije, škola u Žegaru ponovo je oživela smehom dece. Među tim trenucima, jedan dečak mu je rekao kroz suze: „Ovo je najlepši dan u mom životu.” Te reči, kaže Dejan, ostaće zauvek urezane u njegovom srcu.
Ljubav kao odgovor na mržnju
Iako nije optimista po pitanju budućnosti, Dejan veruje da je ljubav jedini odgovor na sve veći razdor i mržnju u svetu. Njegova supruga, Makedonka, pruža mu podršku u svakom koraku, a zajedno su obnovili porodičnu kuću u Dalmaciji koja je stradala u “Oluji”. “Napraviti i obnoviti nešto, a ne rušiti. To je suština,” ističe on.
Izazovi i pouke
Dejan primećuje da je većina ljudi manje zainteresovana za tuđe probleme i da mržnja često nastaje zbog predrasuda i nepoznavanja. Međutim, on nastavlja svoju misiju, inspirisan pričom o jednoj jednostavnoj olovci koju je dobio kao dete. “Neko mi je tada pomogao, ne tražeći ništa zauzvrat. Na meni je da nastavim tu istu dobrotu.”
