Vreme pre i posle "Oluje" dramatično se razlikuje, što se najbolje vidi u udbinskoj osnovnoj školi, čiji ste đak i sami bili.
– Upravo tako. U školi, kada sam je pohađao, bilo je 350 učenika, od kojih tek desetak Hrvata. Sada je u njoj jedva stotinak dece, od kojih je tek 12 Srba, dok je za starački dom lista čekanja sve duža. Do rata je u Udbini bilo 85 odsto Srba, a posle "Oluje" ovde su naseljeni Hrvati iz BiH. I to je naša stvarnost danas.
Bitka za vetrenjačeVeliku nadu polažemo u američki projekt izgradnje najveće vetroelektrane u Hrvatskoj, jačine 120 megavata. Već je dobio lokacijsku dozvolu, ali su se pobunile neke organizacije za zaštitu ptica, to je već pola godine na sudu. Nadamo se da će to brzo završiti i da će početi izgradnja 33 vetrenjače, što bi nam uvećalo opštinski budžet za pola miliona evra, a iz doprinosa bi došlo još toliko. |
Ne izgleda baš ohrabrujuće?
– Da, ali mi druge nemamo. Činimo sve da ovu sredinu učinimo boljim ambijentom za život onima koji su tu – starima, mladima, Srbima, Hrvatima. Fale nam ljudi, a povratak je gotovo zamro. Srbi dolaze uglavnom leti, oko Preobraženja, da obiđu zavičaj i vrate se u Apatin, Inđiju, Beograd, Novi Sad, Kanadu, Ameriku…
A šta se nudi onome ko odluči da se vrati?
– Ovde, ko zapne da radi, uspeo je. Imamo desetak povratnika koji su deci u Srbiji kupili stanove ili napravili kuće od novca zarađenog ovde, baveći se uglavnom stočarstvom. Nije problem prodati tele, jagnje, sir, rakiju.
S druge strane, nezaposlenost u Udbini danas je 4,5 odsto, što za hrvatske uslove znači da je gotovo i nema. No, svesni smo da je tome kumovala i činjenica da Udbina, kao i ostatak Like, ima staro stanovništvo koje nije radno sposobno. Mlađih Srba je veoma malo i većinom su posao našli u pogonima drvne industrije i komunalnom preduzeću.
Ćirilica na čekanjuTačno pre godinu dana i ovde su razbijene dvojezične table, što je gradonačelnik odmah osudio. Odmah smo naručili nove, ali ih još nismo postavili jer ne želimo nove incidente. Čekamo da se na nivou države to pitanje reši i smire strasti. Još jedan razlog je što našim ljudima to i nije prioritet, pogotovo mlađima. Nažalost, to je naša stvarnost, mlađi beže od nacionalnog, ne žele da ih to obeležava. To je već naš, srpski problem. |
Kako izgleda suživot Srba i Hrvata u Udbini?
– Za hrvatske prilike gotovo idilično. Ljudi sarađuju, druže se. Opštinu zajednički vodimo, načelnik je Hrvat, a ja sam zamenik. U opštinskom veću sve odluke donesene su jednoglasno. I tako radimo već drugi mandat, a rezultati su očigledni. Došle su investicije, pokrenute su već zamrle firme. Izgradili smo novcem iz evropskih fondova preduzetničku zonu, s putem, strujom, vodom, kanalizacijom. Osam stambenih zgrada uredili smo po modelu energetske efikasnosti. Jedino je u Lici to nama uspelo. Tri zgrade za povratnike kompletno smo uredili, napravili novi Dom kulture.
Ali sve to se ne odražava na povratak?
– To ne zavisi od nas, već od države. Stambeno zbrinjavanje je gotovo zamrlo. Nijedno rešenje nije doneto poslednjih godina. Zaustavljen je otkup dodeljenih stanova, a Srbi, u strahu od sankcija, masovno odjavljuju prebivališta. Povratka gotovo nema. Vrati se poneka porodica, uglavnom oni koji nemaju izbora.
U stalnoj vezi sa svih 720 SrbaLično poznajem sve naše ljude, imam njihove brojeve telefona, znam svaku njihovu muku i radost, svakom godinu rođenja. Gotovo sam sa svih od 720 Srba u opštini prijatelj, ako treba rame za plakanje, podrška. Znam što koga tišti, kakva mu pomoć treba, tu sam odrastao, volim taj svet i kraj. Sa našom dijasporom sam u svakodnevnom kontaktu. |
