Dugo nismo pisali o Puniši Boškoviću (50), siromašnom i jedva pokretnom obućaru invalidu iz Sjenice, poznatijem po nadimku Pujda, kome su pre dve godine, nakon nekoliko apela u “Vestima”, naši čitaoci promenili i znatno olakšali život u najhladnijoj varoši u Srbiji.
Školuje sina
Podsetimo, Puniši je tada obezbeđen ogrev za zimu, dobio je i najpotrebnije namirnice, stiglo mu je i nekoliko vrednih donacija, a potom i ono što mu je najviše trebalo, specijalno putničko vozilo za invalide, folksvagen polo koje je vredelo oko 2.000 evra.
Od tada je potpuno pao u zaborav i za dve godine, iako mu je pomoć dobrih ljudi bila i te kako potrebna, nije dobio ni jedan jedini dinar, ni od naših čitalaca, ni od humanih sugrađana. Delom što je izuzetno skroman, a delom i zbog toga što su se pojavili mnogi “još teži” slučajevi na Pešteru, Sjenici i u ovom kraju koji su spas tražili u ljudskoj dobroti i na stranicama našeg Humanitarnog mosta.
Da se ovih dana ponovo setimo skromnog Puniše pobrinuo se naš anonimni čitalac i veliki dobrotvor iz Bod Hamburga u Nemačkoj koji je u “paketu” od osam donacija za stare, bolesne i siromašne u ovom kraju, 200 evra izdvojio i za zaboravljenog Punišu.
Mada ga ruke još nekako služe, i još uspeva da sugrađanima popravi cipele, što mu omogućuje da ne bude gladan i da nekako školuje svog maloletnog sina Predraga, donacija dobrotvora iz Bod Hamburga puno mu znači. Između ostalog, omogućiće mu da obnovi zalihe drva i uglja jer zima na Pešteru traje dugo, da izmiri dug za struju i kupi neke skuplje lekove.
– Hvala ovom velikom čoveku. Koliko se sećam, on mi je pomogao i prilikom kupovine invalidskog vozila i ogreva. Bog mu dao sve što u životu poželeo, a najviše sreće i zdravlja – ističe on.
Plemenitost na delu
Dobri ljudi su Puniši promenili život i beskrajno im je zahvalan.
– Nadam se da neko sve gleda i da će nagraditi svaku humanost i ljudsku dobrotu – ističe ovaj tihi, skromni i izuzetno zahvalni Sjeničak.
Puniša od detinjstva boluje od dečje paralize, bio je nepokretan i tek pokoji korak mogao je da napravi uz pomoć štaka ili dobrih sugrađana koji su se uvek trudili da mu, u granicama mogućnosti, pomognu. Danas, kad su godine i druge bolesti pristigle, Puniši je pomoć još potrebnija. Zato su njegove komšije i prijatelji pre dve godine pokrenuli akciju za pomoć svom dobrom i bolesnom sugrađaninu: cilj im je bio da mu kupe neko jeftinije invalidsko vozilo koje bi mu omogućilo da se i dalje kreće i još pomalo radi.
Punih 35 godina Puniša je vozio polovnog juga, prepravljenog za invalide, sa komandama na volanu, i njime dolazio do svoje radnje u centru grada. Po tome je bio prepoznatljiv u Sjenici i okolini, ali stari auto je davno odradio svoje, često zastajao na ulici, pa su građani pomagali Pujdi da upali ili su ga svojim kolima vozili do malenog kućerka na periferiji Sjenice. Sada, nakon akcije “Vesti”, za tim više nema potrebe.
Uprkos neizlečivoj bolesti i teškoj hendikepiranosti, Puniša se još ne predaje, radi koliko može i u svojoj maloj radionici dnevno provodi i po 12, nekada i po 15 sati. Brinuo je o preminuloj majci Kristini i pomno brine i o sinu Predragu, srednjoškolcu. Uz svu muku koja ga je snašla i borbu za golo preživljavanje uvek se trudio da bude tačan, vedrog duha i pomogne i drugima u nevolji. Zbog toga je vrlo omiljen u ovoj varoši na Pešteru.
Siromašnima besplatno
Osim kao vrsnog majstora obućara, Sjeničaci Punišu poznaju i po dobroti prema najmlađim sugrađanima, sirotinji, izbeglicama i migrantima, iz Sirije, Avganistana, Iraka i više afričkih zemalja, smeštenim u ovdašnjem migrantskom centru, kojima Puniša godinama besplatno popravlja obuću. Neki su danima i mesecima pešačili i do Sjenice stigli bosi, pa je Pujda morao da im pravi nove cipele.
– Uvek sam se trudio da, onoliko koliko mi moje male mogućnosti dozvoljavaju, pomognem ljudima u nevolji. Činiću to i ubuduće, dok god budem mogao – ističe Puniša.
Život ga nije štedeo
Osim što je od detinjstva paralizovan, Puniša je imao peh da ga odmah nakon rođenja sina Predraga napusti supruga, pa sam brine o svom jedincu. Velika podrška mu je bila majka Kristina koja je preminula pre tri godine. Od države dobija samo socijalnu pomoć koja je nedovoljna i za hleb, a kamoli za lekove i školovanje sina.
