Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Jun 1999, Peć, Kosovo i Metohija. U štabu vođe francuskih specijalaca, Žaka Ogara, zvoni telefon, iz koga se čuje besan glas britanskog generala Mejsona: “Da li je moguće da francuski specijalci pucaju po britanskim vojnicima? Kako ste smeli, kakvo je to ponašanje?”
Na to sledi odgovor, mirnim i odlučnim glasom:
“Moji vojnici su pucali po banditima UČK, koji su napadali civile dok beže iz grada. Nije moguće da su vaši vojnici bili sa njima?”
Sa druge strane nije bilo odgovora.
Šok na Kosovu
Samo jedna od mnogih epizoda kojima je direktni učesnik bio francuski pukovnik Žak Ogar, vođa francuskih snaga koje su ušle na Kosovo neposredno posle povlačenja srpske vojske. Kada je polazio na Kosovo, vojnik iz vojničke porodice, pukovnik Ogar mislio je će mu posao biti ono što su njegovi vojnici i on dobili kao zadatak: da štite civile, Albance, od terora i genocida koji nad njima sprovode srpski vojnici. Bio je spreman da to sprovede ali nije bio spreman na šok koji je doživeo na terenu. Događalo se nešto nezamislivo za jednog časnog oficira i vojnika: teze su bile zamenjene i umesto “jadnih Albanaca”, video je sasvim drugačiju sliku. Razrušeni i oskrnavljeni manastiri, monahinje koje su živele u strahu jer su preživele napade i teror terorističke UČK, silovanja i ubistva, civile Srbe koji beže iz svojih kuća koje pale i pljačkaju Albanci, i, najveći šok i neverica, u tome im pomažu vojnici iz britanskih, američkih i nemačkih vojnih misija! Ovo okretanje istine koje je prihvatila Evropa toliko je uzdrmalo Žaka Ogara da je izgubio poverenje u sve što je do tada verovao. Ogar će ostati upamćen po mnogim dobrima koje je, za to kratko vreme učinio za uplašeni i očajni narod na Kosovu i za srpske manastire, posebno manastir Devič, koga je lično on spasao od uništenja.
Manastir Devič
Od svega što je svojim prisustvom i osećajem za pravdu uradio, postoje dve stvari se posebno ističu a na koje će uvek biti ponosan. O tome on kaže:
“Jednog popodneva se u mom štabu pojavila mati Makarija, igumanija manastira Sokolica. Došla je da me moli za pomoć monahinjama manastira Devič, koje već tri dana brutalno
maltretiraju i zlostavljaju OVK teroristi. U zoru sam poslao šest komandosa koji su na licu mesta zatekli OVK teroriste kako maltretiraju monahinje, skrnave manastir i lome kivot Svetog Joanikija Devičkog. Nakon rasterivanja terorista monahinje su u suzama saopštile da ne smeju tu ostati jer će se teroristi vratiti i pobiti ih, čim mi odemo. Odlučio sam da pošaljem pojačanje u vidu još komandosa i monahinjama obećavam da ih nećemo ostaviti same ni po cenu života. Nedugo zatim, teroristi su se vratili iznenađeni što je moja jedinica još kod manastira. Otvorili su vatru na moje komandose, a mi smo im uzvratili žestoko i precizno. Uz nekoliko mrtvih, pobegli su i nisu se više vraćali. Obavestio sam sve zapadne medije o tom slučaju ali, očekivano, to niko nije preneo.”
Druga situacija se odnosi na incident koji je pretio da postane međunarodni.
“Putem dojave smo saznali da će OVK teroristi pokušati da zauzmu sever Kosovske Mitrovice, osnaženi podrškom britanskih komandosa. Pojurili smo tamo i napravili zasedu, čekajući da se pojave. Ono što je i mene iznenadilo jeste da, ne samo da su imali amin od Britanaca da dođu, već su došli na njihovim tenkovima sa raširenim albanskim zastavama! Napeta situacija je potrajala satima ali im nismo dozvolili da prodru. Naredio sam svojim vojnicima da ne napreduju, ali ni da dopuste da napreduju oni a ako pokušaju, da moji otvore vatru po njima. Bilo je telefoniranja, pregovaranja, britanski vojnici su zvali svoju bazu ali mi nismo popuštali. Povukli su se šest sati nakon toga, i jedni i drugi, vidno razočarani.”
Smrt Evrope
Kada se njegova misija završila Ogar je otišao u Francusku i dobrovoljno izašao iz vojske. Ističe da mu to niko nije tražio, niti da je pozivan na odgovornost zbog svojih postupaka, neprikladnih u to vreme. On je sam primetio da je postao problematičan za svoje pretpostavljene. Niko nije mogao da ga ukori jer je on radio ono što je bio njegov zadatak – štitio civile, ali je bilo nezgodno što se to kosilo sa zvaničnom politikom da su ugroženi civili albanski. Tako su se razišli vojska i njen vojnik. Ona nije mogla protiv državne politike, a on nije mogao protiv svoje savesti. Vojnik je postao civil koji je napisao knjigu “Evropa je umrla u Prištini”. U njoj iznosi tešku osudu za one koji su pristali na veliku zaveru protiv prava, istine i čovečnosti.
Orden Svetog Save
Žak Ogar je nosilac ordenja najvišeg ranga. Za izrazitu hrabrost i herojstvo predsednik Francuske ga je odlikovao Legijom časti, a predsednik Srbije medaljom “Miloš Obilić”. Njemu je, ipak, najdraže odličje koje je dobio od Srpske pravoslavne crkve, Orden Svetog Save. Sa ovim ordenom na reveru udao je sve tri ćerke, obučen u uniformu i ponosan na dela koja je učinio da ga zasluži. I danas je prijatelj Srbije i pokušava da govori u ime onih koje niko nije hteo da čuje. Duboko je razočaran onim što je Evropa postala i moralnim kalom u koji je upala kada je dopustila da se terorizam proglasi za legitimnu borbu, a teroristi postanu državnici.
