Kao kelnerica Zoka u seriji “Kamiondžije d.o.o.” osvojila je publiku širom Srbije, kao i ulogom medicinske sestre u megahitu “Toma”. Odmah po rođenju, Tanju Pjevac, članicu novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, deda je prozvao – glumac. I zaista to je bila sudbina ove svestrane umetnice, jer se već nakon trećeg razreda gimnazije obrela na klasi čuvenog Mihaila Miše Janketića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Gledaoci je pamte iz serija “Ljubav, navika, panika”, “Državni posao”, “Radio Mileva”, “Stižu dolari”, “Kafanica blizu SIS-a”, “Branilac”, te filmovima “Čitulja za Eskobara”, “Bližnji” i “Nije kraj”.
Dobitnica je “Zoranovog brka” za ulogu u predstavi “Smederevo 1941” 2020. godine. Ova rođena Novosađanka izuzetno voli rad u pozorištu, koje je njena, kako ističe prva i prava ljubav.
Pobeda duše
Svakog vikenda gledaoci sa nestrpljenjem iščekuju nove epizode popularne humorističke serije “Kamiondžije d.o.o.” i dogodovštine Žiće, Baje, Dare, ali i kelnerice Zoke koju sjajno tumači naša sagovornica.
– Vrlo je zanimljivo to što se desilo sa likom Zoke od kada je počela serija. Baš sam nedavno pričala sa rediteljem Filipom Čolovićem i zaključili smo da je to velika pobeda lika. Ta pobeda se desila u drugoj sezoni. Pred početak snimanja dobila sam poziv da učestvujem u seriji da bih igrala kelnericu. Ubrzo sam uvidela da moja uloga nema nijednu repliku. Bukvalno u scenariju nije postojala ni jedna jedina rečenica. Pozvala sam producente i kazala im da su pogrešili pošto je to bukvalno statiranje sa zadatkom. Oni su mi ljubazno rekli da će me pozvati reditelj i zaista Filip me je pozvao i ispričao mi zadatak. Želeo je da uspostavi likove koji će se provlačiti kroz celu seriju i za koje će se publika vezivati.
Znači, Zoka inicijalno nije postojala u scenariju, ona je postojala samo kao Bajina kelnerica, nije imala ni svoje ime.
– Već od prvog dana snimanja krenuli smo da stvaramo, kreiramo taj lik. Priča o Zoki je nastala zajedničkim radom svih nas u ekipi. Krenuli smo repliku po repliku, imali smo ideju da to bude neka Bajina drugarica, oni su bili bliski. Onda sam ja kao glumica unela ono emotivno što sam mislila da može biti njena sudbina, a to je lepo primetio Vlada Đorđević, raspisao se i sada Zoku u drugoj sezoni gledamo kao lik. Tako je bukvalno lik nastao ni iz čega, iz naših glava, a u sve je uneta i duša.
Omaž Mihiću
Naša sagovornica smatra da su “Kamiondžije d. o. o.” upravo ono što je nedostajalo publici.
– Mnogo razgovaram sa svojim roditeljima, tetkom, to su ljudi koji ceo život gledaju domaći program, serije i filmove. Iz razgovora sam zaključila da su ljudi preopterećeni televizijskim programom koji ih svakodnevno udara i to nasiljem, psovkama, podmetačinom, na scenu su isplivali negativni likovi. Sve to se svakodnevno prikazuje i mislim da je ljudima dosta. Slušajući komentare, cenim da su “Kamiondžije d. o. o.” uspele da stvore neki svet koji je čist, da se kroz tu seriju promovišu vrednosti koje su zaboravljene, da se neguje prijateljstvo, da se čuva čast, da se poštuju reč, ljubav, toplina, da ima vedrine i smeha.
Ukazuje da serija ne negira probleme, niti ih ignoriše, niti tretira neku drugu zemlji i neko drugo vreme od ovoga u kome živimo.
– Ali zaista mislim da su se te prave vrednosti sakrile sa TV ekrana, ono što je vredno palo je u zapećak, a heroji su postali ovi što psuju, ovi što se provokativno oblače i što će za šaku dolara da urade sve. Mi kroz ovu priču želimo da naglasimo nešto dobro i vredno što zbilja postoji kod nas, ali je malo sakriveno.
Tanja kaže da je pred glumačkom ekipom bio veliki zadatak.
– Uopšte celoj ekipi je bilo teško da probije predrasude kada se pročulo da se snimaju “Kamiondžije”. Imali smo veliki zadatak, ali niko od nas nije imao nameru da to bude nastavak starih “Kamiondžija”.To je više neki omaž Gordanu Mihiću i zato se Zokina kafana i zove “Povratak otpisanih”.
U klasi Miše Janketića
Ističe da je želela da njen lik posluži kao inspiracija svim ženama.
– Zoka je jedna emancipovana žena iz naroda koja je preuzela stvar u svoje ruke, koja vodi svoju kafanu, koja ima hrabrosti za to. Ja znam da to postoji, ja sam se odlučila da ona bude širokogruda, dobrodušna, praktična i radna žena, koja ima osmeh, zna da radi, ne boji se posla, ima želju da pomogne. Vrlo je glupo misliti za ženu iz naroda da nije sposobna da prihvati nešto što je drugačije, nešto što je novo. Mislim da su žene heroji i da ih ima svuda oko nas, samo što ih ne vidimo, malo smo ih zaboravili.
Napominje da je saradnja sa Nenadom Jezdićem bila pravi pogodak.
– Imala sam poseban odnos sa nim kao direktnim partnerom. Sa njim se poznajem vrlo dugo, još 2005. godine smo igrali u predstavi “Smrtonosna motoristika” Ateljea 212. Čak 11 godina smo igrali tu predstavu. Još jedan slučaj imam takav, a to je da sam “Mletačkog trgovca” igrala 14 godina. Čini mi se ta je ta hemija na ekranu koju smo Jezda i ja stvorili iz čiste improvizacije, odlično proradila i napravila divne scene.
Glumom se počela baviti kao devojčica.
– Sećam se da sam u osnovnoj školi prvi put krenula u AKUD “Sanja Marinković” i da sam već tada probala da se bavim glumom. Nakon trećeg razreda gimnazije odlučila sam da pokušam da upišem Akademiju. Nosila sam se mišlju da neću proći prijemni, pa kao da imam celi četvrti razred da razmislim šta dalje. Bila sam zainteresovana i za psihologiju. Upisala sam Akademiju umetnosti i to u klasi Miše Janketića. Bio je izuzetan profesor, veliki glumac, imala sam sreću da sam sa njim igrala baš u “Smrtonosnoj motorici”. Beskrajno sam mu zahvalna na svemu što nas je naučio. Bila je privilegija biti njegov učenik. Uvek nam je govorio da je čovek pametan onoliko koliko ume da se prilagođava. On nije patio, kako bih rekla,od plana i programa Akademije. Niko nije mogao da nas nauči poslu bolje od njega.
Radom protiv korone
Karijeru pozorišne glumice počela je u rodnom gradu.
– Počela sam da igram u Srpskom narodnom pozorištu. Igrala sam u predstavi “Ravangrad” Dejana Mijača, koja je nastupala na Sterijnom pozorju. Tada me je Mijač pozvao da dođem u Jugoslovensko dramsko pozorište gde sam igrala u komadu “Mletački trgovac”.
Tanja je ostavila upečatljivu ulogu u filmskom megahitu “Toma”, gde je igrala medicinsku sestru.
– Uloga u “Tomi” je slična priča kao i u “Kamiondžijama d. o. o.”. Dragana Bjelogrlića poznajam, bili smo direktni partneri u seriji “Sumnjiva lica”. Pozvao me za ulogu u “Tomi”. To sadržajno nije bilo mnogo. Imali smo ideju da prikažemo Tomin odnos sa medicinskim sestrama, da se vidi njegov šarm i oseti njegova harizma, koja je obarala sa nogu, koja je prizivala ljude i lepila ih za njega. Prepustila sam se reditelju, nešto je bilo napisano, nešto improvizovano i tako je stvoren lik.
Gostovala je i u dijaspori i ima veoma lepe utiske.
– Najviše sam proputovala sa pokojnim Milenkom Zablaćanskim. Mene je on video na kastingu “Stižu dolari” i pozvao me da igram s njim u predstavi “Trajkovići”. Mnogo smo putovali i po Srbiji i po Švajcarskoj, sa JDP sam gostovala u Rimu, Poljskoj, Rumuniji, Kanadi. Divan je susret sa našim ljudima u dijaspori, ti ljudi su puni ljubavi i nostalgije. Ta publika je željna da čuje svoj jezik, da oseti svoj duh. Žele da vide domaće glumce, da uspostave kontakt sa njima, da se zajedno raduju. To je redak trenutak u pozorištu.
Stanje sa pandemijom je, kaže, dosta stresno.
– Dosta je stresna ova situacija sa koronom. Mislim da je probudila u ljudima svašta. Odrasla sam u porodici medicinara, moj otac je bio jedan od onih koji su delili vakcine kada se sedamdesetih godina vratila variola vera. Ovaj period bio je težak za sve nas, pozorišta su prestala da rade, ovo je vreme karantina. Teatar je vrlo okrnjen i vrlo je teško da se uspostavi ritam rada. Malo, malo, neko je bolestan, ili je u izolaciji. To jeste naporno za rad, ali bez obzira na sve, svi se trudimo da damo sve od sebe na svakom projektu.
“Od čega ćeš da živiš?”
– Kada sam odlučila da okušam sreću na glumi moji roditelji, koji su vrlo praktični, postavili su mi pitanje: “Pa od čega ćeš da živiš?” Neću zaboraviti da mi je tetka nedelju dana pred prijemni donela isečen članak iz novina, čiji je naslov bio “Glumci manje plaćeni nego šoferi”. Međutim, kada sam bila primljena, svi u kući su bili presrećni.
Osećaj odgovornosti
– Sećam se kada sam igrala predstavu “Kokoška” u Torontu. Bilo mi je veoma loše, ali sam igrala, nije bilo govora da odustanem. To je osećaj odgovornosti koji glumci imaju kad nastupaju u dijaspori, jer žele da opravdaju poverenje tih divnih ljudi.
Čvrsto na zemlji
– Ono što kelnerica Zoka nosi u sebi je sposobnost realnog sagledavanja života, to je žena koja voli život. Ona ne gaji nikakve iluzije, ona je čvrsto na zemlji, s obe noge u visokim štiklama – ističe Tanja.
