Čuvena operska diva, mecosopran Milijana Nikolić, nastupiće 4. decembra pred publikom u Gradskoj većnici u Adelajdu, u okviru specijalnog programa Veče u operi (A Night at the Opera).
Pored Milijane, na sceni će se naći i njen suprug, tenor Rozario la Spina, kao i sopran Dezire Fran i bas-bariton Tedi Tahu Rouds, zajedno sa dirigentom i pijanistom Gajem Noblom.
Gostovanje prvakinje Australijske opere u Južnoj Australiji bio je više nego dovoljan povod da porazgovaramo s Milijanom o njenoj uspešnoj karijeri, ali i o počecima u svetu umetnosti, porodici, putovanjima, odricanjima…
Kada si počela da se baviš pevanjem i u kom trenutku si postala svesna da je taj talenat zapravo tvoj životni poziv?
– Pevanje me je zainteresovalo još kad sam bila mala, sa pet godina. Videla sam opersku pevačicu na televiziji i jako me je zaintrigiralo kako je ona uspela da proizvede taj zvuk, kako je takav glas izlazio iz njenog tela. Od tada, nisam prestala da i sama proizvodim iste zvuke. Ne umem to da objasnim, verujem da je to sve negde zapisano, i da svi pratimo neki svoj put. Meni je možda bilo zapisano da baš to bude moj put – kaže Milijana Nikolić u razgovoru za „Vesti“.
Da li je možda bilo zapisano u genima?
– Niko u mojoj familiji se nije bavio muzikom. Moji roditelji su bili zatečeni, odakle tako malom detetu želja da uči opersko pevanje. Bukvalno sam ih vukla za rukav da me vode u muzičku školu. Tada nije bilo kao danas, kad deca imaju privatne časove pevanja. Ja sam inače bila jako stidljiva i introventna, pa mi je pevanje bilo neka vrsta terapije. Bolje sam se izražavala kroz pevanje nego kroz govor. A, kad izađete na scenu, potpuno se ogolite, dajete publici sve emocije. Sećam se kad sam pevala prvi put u Narodnom pozorištu u Beogradu, osećala sam se kao kad sam bila kod bake i deke na selu. To je bilo moje igralište, gde mi je bilo lepo i udobno. Nisam imala tremu, nego sam jedva čekala da izađem na scenu. To je u potpunoj suprotnosti u odnosu na stidljivu devojčicu izvan pozornice. Moja profesorka je govorila, „moramo da te pokvarimo, ti si iz Srema i mnogo si fina“. Htela je da kaže da čovek mora da se otvori, ali to sve ide s vremenom i sazrevanjem.
Ko su bili tvoji mentori, uzori, ljudi oko tebe koji su te podržali u prvim koracima ka uspehu?
– Moj odlazak u Italiju 2001. godine desio se zahvaljujući Italijanskom kulturnom centru. Podržali su tri devojke iz Srbije u trenutku kada je iz naše zemlje bilo teško otići bilo gde. Kada sam se našla u Milanskoj skali, na akademiji, u programu za mlade umetnike, to je bila velika stvar i odskočna daska za internacionalnu karijeru. Ali, ništa nije bilo zagarantovano, tek tada je počelo dokazivanje, a trebalo je i prilagoditi se na novo okruženje, na mentore, kolege… Ali, sam odlazak u Italiju mi je dao vetar u leđa, dobila sam priliku da uživo na sceni gledam svoje uzore, a dobila sam mogućnost da radim s nekim od najboljih mentora, poput Tereze Bergance, Rikarda Mutija i Lejle Gencer. Tek tada shvatite koliko je velika konkurencija i da je veliki uspeh što ste uopšte došli tu gde jeste. Mnogo prijatelja sam stekla na sceni, čak sam i muža upoznala na sceni… Sve se to poklopi na kraju.
Kako operski umetnik balansira pevanje, glumu i da bude fizički spreman za ulogu?
– Kao i sportisti, moramo da budemo u dobroj fizičkoj formi, da budemo zdravi. Mnogo aspekata je potrebno da biste postali operski umetnik i to se gradi vremenom. Ništa ne može preko noći. Sve je u vežbi, i to ne samo u treniranje glasnica, već su tu i emocije, morate da se upozmate sa ulogom, da znate mnogo toga o kompozitoru, zašto je napisao neko delo i šta je hteo njime da kaže.
Kako se poistovećuješ s ulogama na razičitim jezicima? Da li je to potrebno kada pevaš operu?
– Osećam se slobodnije na drugom jeziku, upravo zbog toga što mi je naš jezik previše blizak i ličan. Inače, pevam na engleskom, francuskom, španskom, ruskom, češkom i nemačkom, ali najviše volim da pevam na italijanskom. Takođe, na sceni muzika vam prenosi osećaj koji se povezuje s tekstom. Takođe, pripreme s kolegama su jako važne jer vaš lik zavisi od likova s kojima ste na sceni. I od režisera zavisi koliko želi da radi na produbljivanju vašeg karaktera, dok ne pronađe pravu reakciju na sceni. Najvažnije je biti iskren sa svojim emocijama, jer to publika uvek oseti.
Šta sve želiš da preneseš publici, kakav je to odnos?
– Ponekad ljudi kažu da ne vole operu, a recimo nisu nikad bili u operi. Onda ih pitam kako je to moguće. Smatram da je to poseban odnos, jer nije svaka opera za svakog, već svako mora da nađe ono što voli. Tu je uvek repertoar popularnih opera poput Pučinijevih i Verdijevih, koje se svakome dopadnu. Ukoliko napravite dobar odnos s publikom, i publika će više uživati. Takođe, sada postoje prevodi, pa možete da pratite ko šta kaže bez obzira na jezik na kom se izvodi.
Gde nalaziš inspiraciju i šta te pokreće?
– Trenutno radim sa studentima na Univerzitetu u Kvinslendu i oni su mi inspiracija. To shvatam kao neku vrstu misije. Inače, inspirišu me i kolege, kada vidim da je neko nešto sjajno izveo, to može samo da me podstakne da i ja budem još bolja – istakla je Milijana Nikolić.
Karmen, omiljena uloga
Tokom bogate karijere bila si i srpska Karmen. Ali, koja uloga i koja opera su ti omijene?
– Uh, ima ih više i uvek se potpuno predam ulozi. Karmen me je najviše pratila kroz karijeru. Nije bilo lako da dobijem tu ulogu jer sam visoka 185 cm, a postoji taj stereotip, kojeg se režiseri ponekad drže, pa misle da Karmen treba da bude nižeg rasta i kovrdžave kose. Ali zapravo, mnogo je bitnije kako se uloga iznese u smislu ličnosti. Karmen je svakako jedna od mojih omiljenih uloga.
Podrška porodice je ključ uspeha
U čemu je tajna tvog uspeha?
– Podrška porodice je ključna, jer naš posao iziskuje česta putovanja i to je teži deo ove umetnosti. Morate uvek da budete spremni, fleksibilni, a porodica je prinuđena da često bude razdvojena. Pošto se i moj suprug bavi istim poslom, uvek imamo obostrano razumevanje, a imali smo i sreću da putujemo i pevamo zajedno. Ako ne osećate strast, ne možete da se bavite ovim poslom, jer mnogo žrtve mora da se podnese. Ali, tu su i lepe stvari, kao što su druženja i upoznavanje sveta. To je obogatilo našu porodicu, a moj sin je naučio da se prilagodi, gde god da je. To je veština koja može da pomogne u različitim životnim situacijama.
Srbija, Sicilija, Australija…
Kako koristiš svoje slobodno vreme, ako ga uopšte imaš?
– Nedavno sam recimo bila na pecanju. Moj suprug i ja volimo vodu, okean, more… Zato i živimo pored vode. Volimo i da kuvamo, da se družimo s ljudima. To su stvari koje čine život: lepa hrana, dobri prijatelji, pronalaženje lepote u svemu. Mislim da sam od tate nasledila tu pozitvnost. Inače, moja porodica i ja najviše volimo Siciliju, Srbiju i Australiju. Nama je svuda dom. U Srbiji smo proveli godinu dana, moj sin se tamo družio s drugarima s kojima se i sada čuje i Srbija mu nedostaje. Naša deca se tamo osećaju slobodno.
I hevi metal i etno
Koju muziku slušaš u autu?
– Moj sin obično kaže, „samo nemojte tu vašu muziku, dosta je bilo“. Međutim, i on voli operu i uživa u njoj. Ali, porodično volimo da slušamo muziku iz 60-tih, 70-tih i 80-ih, kao i rok i hevi metal, ali i neku vrstu etno muzike, kao i džez i bluz. Jedino ne volimo savremenu pop muziku, pošto je postala šablonska.