Psi nas brane od medveda

  
Sekulić kaže da su oko gradilišta guste šume u kojima caruju medvedi. Zbog toga su na svakom koraku po gradilištu i objektima istaknuta upozorenja da se ne ulazi u šumu. Medvedi slobodno prilaze ogradi, pa oko gradilišta patroliraju lovci. Sekulić ima video zapis na kome medved mirno prelazi ogradu ne hajući na povike radnika i uplašio se tek kada je čuo sirenu krana. Inače, na gradilište su dovedeni haskiji koji se, tako tamo kažu, ne plaše medveda i ukoliko zatreba hrabro jurišaju na njih.

Vožnja vahtom
Sekulić je svojevremeno radio kao bravar u jednoj lozničkoj privatnoj firmi, ali je plata bila neredovna, pa je sa suprugom Suzanom otvorio kafanu. Plivao je neko vreme u ugostiteljskim vodama, ali je opšta kriza učinila svoje pa je odlučio da zaradu za pristojan život potraži van granica Srbije. Javio se na konkurs firme Velestroj i u novembru prošle godine započeo svoju rusku avanturu.

– Tada sam otišao na Jamalsko poluostrvo. Na ruski deo Severnog pola gde sam ušao u Artički krug. Tu sam sa kolegama do gradilišta putovao sedam sati vozilom koje Rusi zovu vahta, to je neka kombinacija kamiona na kome tamo gde je prikolica stoji deo koji izgleda kao autobus, sa 22 sedišta. Putnici ne vide vozača i sa njim imamo radio vezu. Bio sam na gradilištu gde je rasveta tako jaka da izgleda kao da je dan, a nije. Stigao sam u vreme polarne noći, po totalnom mraku. Radio sam stalno treću smenu tako da ono što bi trebalo da je dan, rekli su mi da je svitalo u 11, a u 14 sati već je bio neki sumrak – kaže Željko.

Lede se trepavice
Tamo su temperature padale na minus 65, ledile su se trepavice. Radno odelo je toplo, a kada osetiš da ti se kroz rukavice lede prsti, malo se skloniš pa opet na posao. Radim inače, metalske poslove, tu su kolege bravari, zavarivači, brusači i ostali. Tu sam radio na nekih 6.000 kilometara daleko od Loznice, a taj Jamal i Rusi zovu krajnjim severom – priča Sekulić.
 

Početkom godine otišao je na poziv firme na drugo gradilište Kujumba, ime možda asocira na Afriku, ali to je u središnom Sibiru. To je azijski deo države, oblast Krasnojarska, na pola puta između Moskve i Japana.
– Do tamo sam iz Moskve leteo pet sati pa onda vozom 15 i vahtom još 16 sati. To je kao da radimo na naftnoj platformi, ali na suvom. Nalaziš se u nedođiji, okružen šumom i do prvog naseljenog mesta putuješ 16 sati. Prvi ljudi koji su kročili na taj teren smo mi, a tu je iskrčena šuma i učestvovao sam u formiranju naselja od kontejnera. Kada smo došli živeli smo u vagonima, a sada je tu formirano gradilište sa oko 1.000 radnika. Otkrili su naftu i tu se nalaze naftno-propusne stanice (NTS) 1 i 2, rade se veliki rezervoari gde se ona lageruje. Među radnicima ima dosta Rusa, onda Srba i Belorusa na metalu, dok građevinske radove izvode Kirgizi, Uzbeci, Kazahstanci i drugi narodi iz azijskog dela kontinenta – priča Sekulić.