Sećam se, u Čikago je došla iz Toronta, gde je proizvode svog Centra za kreativno domaćinstvo predstavila u okviru Dana srpske kulture. Na velikom nivou i u državnoj organizaciji, to ne smemo zaboraviti.
U Čikagu je imala nameru da proizvode tih jadnih pletilja plasira u okviru kulturne razmene bratskih gradova, što je, priznaćete, dobra ideja. Gospođa Vagner se vešto služila terminima koji biju u srž nostalgije, pa je pominjala narodnu riznicu i začaranu nit, tvrdeći da konac stvarno delo krasi.
Ekološka vuna čitavom projektu samo dodaje na važnosti, pa je jasno da su i Sandrina i Stojanka tada bile "in". Bile su u misiji širenja nacionalne nematerijalne baštine, sve radeći na širenju sopstvenog materijalnog bogatstva.
Stojanku i Sandrinu (ne sumnjam da se ovde stvarno radi o dvojnoj ličnosti) upoznala sam po novinarskom zadatku, a sećam se da je više govorila o tome da je kćerka svog oca Koče Popovića i unuka svoje bake gospođe Vagner, nego što je detaljisala o pletiljama iz Kikinde ili Kosjerića.
Sada se, kao i obično u slučajevima hapšenja poznatih ličnosti, štampom provlače gomile informacija, neke su tačne, neke su netačne, ali činjenica da je gospođa Vagner u Americi boravila 2005. godine potvrđuje da joj tada ulaz u zemlju nije bio zabranjen. Dolazila je i kasnije, kako sam obaveštena, još dva puta, da pokupi neke zaboravljene šalove srpskih pletilja. Doduše, nešto razmišljam, možda je ulaz u Ameriku zabranjen Stojanki Bogunović.
Da se razumemo, nije ona jedina koja se ovde predstavljala lažno. Na ovim prostorima vršljali su mnogi pre nje, a još uvek ima nekih koji umesto prezimena imaju ime, od čijih nas pseudonima boli glava, a od prezentovanih ideja nam se diže kosa na glavi. Još nismo zaboravili lažnu ekipu nikada snimljenog filma "Dvoboj", koji je finansiralo Ministarstvo kulture, zbog koga se Jovan Dučić verovatno u grobu prevrće.
Stojanka je imala sve; lepotu, šarm, veštinu, ali joj je egzotično ime, kakvo ima njena kćerka Katarina Rebrača, moglo otvoriti mnoga važna vrata na raznim meridijanima, sve dok joj iza leđa nisu zalupila zatvorska. Sigurna sam da joj sada greju leđa oni eko šalovi zlatnih pletilja čiji rad nikada nije isplatila.
Lepota zakona i prava je u tome što je svako nevin dok mu se ne dokaže krivica. Svuda, osim u Srbiji. Tamo još uvek dominira nepisano pravilo – gde ima dima, ima i vatre.
