Prvi suveren moderne Srbije

U godini u kojoj je obeležena 170. godišnjica rođenja kneza i kralja Milana Obrenovića (knez 1868-1882, kralj 1882 -1889), objavljena je naučna monografija prof. dr Suzane Rajić, šefice Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku i upravnice Centra za srpske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Ova monografija je 27. januara predstavljena u Svečanoj sali Doma vojske u Beogradu, a u razgovoru za „Vesti“ prof. Dr Rajić kaže da knjiga obuhvata prvih 25 godina života ovog vladara, a čitav projekat biće realizovan kao troknjižje u kome će u poslednjem nastavku biti osvetljena njegova smrt, ali i rekapitulacija nacionalnog, državnog, kulturno-političkog, materijalnog i nematerijalnog nasleđa Milana Obrenovića.

– Knez Milan je, vodeći sa dvadeset i nešto godina čak dva rata protiv Osmanskog carstva, postao prvi srpski suveren, vladar moderne i nezavisne Srbije 1878. On je ostvario san srpskih ustanika s početka 19. stoleća, san o nezavisnoj srpskoj državi. Samo ta činjenica dovoljna je da se naučnici ozbiljno pozabave ličnošću tog vladara koji se nalazio na srpskom prestolu punih 20 godina – ističe prof. dr Rajić.

Milan Obrenović bio je sin jedinac Miloša (Jevrema) Obrenovića, brata od strica kneza Mihaila.

– Taj mali Milan je od svoje pete godine, posebnim zakonom, postao kandidat za srpski presto. Otuda i vanredno staranje kneza Mihaila da mu obezbedi, uz svestrano obrazovanje, moralnu i intelektualnu spremu za budućeg vladara Srbije. Iz kneževe kase je godišnje oko 25.000 franaka trošeno na obrazovanje i vaspitanje budućeg naslednika prestola, budući da knez Mihailo nije imao dece iz zakonitog braka – uvodi nas u nepoznate detalje iz srpske istorije dr Rajić.

Odrastanje u inostranstvu

Otkriva da je od rođenja 1854, pa do stupanja na srpski presto – 1868. godine Milan Obrenović, po zapažanju svog učitelja Francuza Fransoa Hieta, „bio inteligentno, ljubazno i razdragano dete, otvorenog uma za sva nova saznanja, znatiželjno i, ponekad, poput mnoge dece, prgavo“.

– Istovremeno, taj dečak koji je devet godina živeo u Rumuniji, a nepunih šest u Parizu, poneo je sudbonosni teret sa samo 14 godina. Svirepim ubistvom kneza Mihaila u Topčideru 10. juna 1868. godine mladi Obrenović, nedovršivši školovanje, doveden je u Srbiju, gde je ubrzo potvrđen za kneza na Velikoj narodnoj skupštini i miropomazan. Uskoro je beratom (sultanov ukaz, povelja) o naslednosti prestola Obrenovićima povraćeno pravo koje je rodonačelnik dinastije knez Miloš izborio 1830. godine. Bio je to poslednji berat koji su novovekovni srpski vladari dobili od Osmanskog carstva kao suverena – naglašava dr Rajić.

Ipak, mladi vladar nije te 1868. dočekan u Srbiji sa radošću, niti je prihvaćen kao legitimni i zakoniti naslednik srpskog prestola.

– Najistaknutiji ondašnji političari poput Ilije Garašanina ili Jovana Marinovića, bili su još za života kneza Mihaila protivni zakonu i kneževoj volji da na srpski presto prava imaju naslednici iz Jevremove loze. Takođe, pristalice suparničke srpske novovekovne dinastije Karađorđevića, nisu mirovali, radeći neprestano da na presto povrate kneza Aleksandra ili njegovog sina Petra. Usamljen u zemlji, bez roditelja (oca je izgubio kada mu je bilo šest godina), rodbine, rojalističke stranke, bez čvrste podrške u malobrojnoj stranački i dinastički podeljenoj inteligenciji, Milan Obrenović se prvih godina jedva održao na prestolu. U tome veliku zaslugu ima i istaknuti srpski političar i državnik Jovan Ristić, te ministar vojni i posle namesnik do kneževog punoletstva Milivoje Petrović Blaznavac, ali i Rusija – objašnjava dr Rajić.

Nepravedno zapostavljen

Dodaje da je mnogo važnih stanica u knjigama, ali i iz istorijskog sećanja istrgnuto kada je reč o kralju Milanu.

– Milanu Obrenoviću je neosnovano pripisivano da nije Srbin, čak ni Sloven! Istorijski izvori prvog reda u potpunosti demantuju takve pristrasne i neosnovane tvrdnje – ističe ova istoričarka i dodaje da je reč o vladaru zahvaljujući kome je Srbija dobila nezavisnost, ali i uvećala svoju teritoriju za čak 30 odsto.

Precizira da je tek sa trogodišnjim ratnim i poratnim vihorom koji počinje 1875. mladi vladar dobio šansu da postane autentičan predvodnik srpskog naroda.

– To je vreme od leta 1875. i Nevesinjske puške, koja je Srbiju uvela u predratno stanje, zatim doba teških posledica i stradanja u Prvom srpsko-turskom ratu 1876, ali i pobeda u Drugom ratu 1877/1878.

Tek tada je Milan Obrenović napokon dobio šansu da postane autentičan predvodnik srpskog naroda. On je nastojao da od Srbije načini predvodnicu na Balkanu. Na njegov rođendan 22. avgusta 1878. proklamovana je državna nezavisnost. Srbija je posle ratova uvećala teritoriju za 28,5 procenata (10.972 km?), a stanovništvo za 22,02 odsto (299.640). S obzirom na to da su sve balkanske države, izuzev Crne Gore, bile od nje veće i mnogoljudnije, ovi se rezultati iz 1878. godine ne bi smeli ni potceniti ni zanemariti – ističe dr Rajić.

Upravo od te 1878. Milan Obrenović, naglašava autorka monografije, prestaje da bude obična figura.

– Zahvaljujući novom nezavisnom položaju uvećane Kneževine Srbije on postaje onaj bitni činilac u vlasti, sposoban da ostvari svoje ustavne prerogative u spoljnoj i unutrašnjoj politici, da im određuje pravce razvoja i da sa vizijom kreira budućnost male zemlje koja mora obezbediti opstanak i napredak u čeljustima sučeljenih i pomršenih imperijalnih interesa velikih sila – podvlači dr Rajić.

Najzaslužniji za taj „transfer“, prema njenim rečima, jeste Jovan Ristić kao prenosnik srpske državne ideje Miloša Velikog i Ilije Garašanina.

Slovenska politika

Dr Rajić navodi da je ovaj deo srpske istorije „nasilno istrgnut kroz ideološka poniranja u nauci“.

– Budući da je Milan Obrenović imao drugačiji pogled na rešenje srpskog pitanja od onog koje mu se obično u nauci i javnosti pripisuje, to pitanje smo morali, vrativši se izvornoj osnovi, iznova da postavljamo u istorijski kontekst, iz kog je nasilno istrgnuto kroz ideološka poniranja u nauci. Veliki Jugosloveni i autoriteti među istoričarima su olako i u srdžbi o ovom vladaru pisali kao o „crnom gavranu“ srpske političke egzistencije, da bi pred kraj života zaključili da je „politika kralja Milana bila mnogo osuđivana, ali prvenstveno radi njegove unutrašnje linije i radi njegovog ličnog nedostatka i mana. Ali ona se može razumeti, i može čak i braniti u dobroj meri“ – navodi sagovornica „Vesti“.

Ovde na scenu stupa Obrenovićeva vizija Srbije kao moderne države. U tom naumu je, naglašava profesorka Ristić, bio je oslonjen „na svoju inteligenciju i intuiciju“.

– Milan Obrenović je shvatio da državni interesi Srbije zavise od dobrih odnosa sa Dvojnom monarhijom. Najkrupnija pitanja vezana za odnose sa Monarhijom, uzimajući u obzir međunarodne okolnosti, posmatrali smo u svetlu novih naučnih rezultata finansijskih, vojnih, demografskih i drugih tokova srpske prošlosti u 19. veku. Srbija od milion i po stanovnika, a nakon proširenja milion i osam stotina ljudi, bez saobraćajnica, vojske, činovništva, sa nedovoljno inteligencije i bez snažne privredne osnove, morala je mnogo da radi na sebi. Zato je Milan Obrenović isticao da Srbija mora da postane moderna država, ili će izgubiti smisao svog postojanja – precizira dr Ristić.

Glavni pravac rada usmerio je ka učvršćivanju slovenske balkanske politike.

– Vizija Srbije koja bi postala stožer okupljanja Slovena na Balkanskom poluostrvu, postala je njegova životna vladarska misija. Na tom putu isprečili su se ruski planovi o formiranju velike Bugarske, od Dunava do Egejskog mora i od Crnog mora do Ohrida. Takva država sa 160.000 kvadratnih kilometara, marginalizovala bi Srbiju na Balkanu, što jedan Obrenović nije mogao da prihvati. Izgradnja „gvozdenih puteva“, trgovinskih ugovora, novih carinskih tarifa, ali i političkih pregovora sa Austrougarskom, imali su za cilj uređenje i snaženje Srbije kojoj će Evropa priznati legitimna prava da se širi u pravcu svojih južnih granica, na Staru Srbiju i Makedoniju. To je bila ključna tačka za definisanje nacionalne politike u budućnosti. Ali to će biti detaljno opisano u drugom tomu ovog dela -zaključuje prof. dr Suzana Rajić, šefice Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku i upravnica Centra za srpske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Doba Obrenovića

Profesorka Rajić podseća da su Obrenovići vladali Srbijom ukupno 72 godine.

– U prvom periodu njihove vladavine (1815-1842), a zatim i u drugom (1858-1868), na prestolu su bili kneževi iz Miloševog ogranka, koji su se održali ukupno 37 godina. Od 1868. do 1903. vladali su potomci njegovog mlađeg brata Jevrema, ukupno trideset i pet godina. Prvi su nosili titulu kneza, dok su drugi 21 godinu imali kraljevsko zvanje (1882-1903) – navodi sagvornica „Vesti“.

Autokrata ili modernizator?

Da li je kralj Milan bio despot i autokrata ili modernizator?

– Za vreme Milana Obrenovića nikle su prve moderne političke partije (1881), samo koju godinu posle njihove pojave u Velikoj Britaniji. Da pomenemo i školovanje ženske dece, koje u Srbiji postaje obavezno od 1881. godine, a dve godine kasnije uvodi se i obavezni vojni rok. Brojna strukovna, politička, kulturna i umetnička udruženja imala su zaštitnika i pokrovitelja u ovom vladaru. O njemu se više ne može suditi jedino na osnovu njegovih mana, već i na osnovu njegovih dela. Pobrajanjem i sumiranjem pokazatelja napretka, najbolje će se videti koliko se istorija ogrešila o vladara koji je maksimum dosegao upravo u prvih 15 godina na prestolu, kada je svoju državu uzdigao na rang kraljevine i uveo je u protokole, važeće etikecije ondašnjih evropskih monarhija. Od nesigurne i slabe vazalne kneževine, Srbija postaje snažnija, a njen vladar izrasta u suverena, priznatog i nezavisnog, koji je neposredno opštio sa svim krunisanim glavama ondašnjeg sveta, potpisivao sa njima ugovore, bivao priman sa najvišim kraljevskim počastima. Time se i srpski narod upisao na listu slobodnih i priznatih evropskih naroda.

Omiljen među vojnicima

U događajima koji su bili presudni za Srbiju, tada 20-godišnjak, knez Milan je bio vrhovni komandant nad vojskom.

– Faktički to su bili slabo obučeni seljaci jer profesionalne vojske nije ni bilo. Knez je ustajao u cik zore svakoga dana i primao izveštaje o novostima sa svih položaja. U drugom ratu je na 10 stepeni Celzijusa ispod nule i po ledenom vetru koji je dizao snežnu prašinu i zaustavljao konje na brdovitom terenu, vrhovni komandant svakodnevno obilazio svoje vojnike, bodrio trupe, zahvaljivao im na revnosnoj službi i vanrednoj izdržljivosti na snažnim mrazevima i hladnoći. Izražavao je nadu u srećan kraj rata. Svako njegovo pojavljivanje među vojnicima izazivalo je pravo oduševljenje. „Knez Milan se neumorno trudio na mestu glavnokomandujućeg, deleći sa vojskom nevolje ratnog vremena“, bila je jedna od retkih pohvala ruskog pukovnika Bobrikova, koji je tada bio u Glavnom štabu srpske vojske – navodi prof. dr Suzana Rajić.

Pokrovitelj prosvete i umetnosti

U kom svojstvu i da li se Milan Obrenović iskazivao kao pokrovitelj nauke, prosvete i umetnosti?

– Brojni su primeri svestranog zalaganja i ulaganja Milana Obrenovića u polja umetnosti, kulture, prosvete, graditeljstva. Njihov značaj je veliki, imajući u vidu nedovoljan stepen razvitka srpskog društva na kulturnom planu u vreme kada je stupio na presto. Uskoro po dolasku u Srbiju, Milan Obrenović je na ondašnjem Pozorišnom trgu položio kamen temeljac Narodnom pozorištu, koje je svečano otvoreno godinu dana posle početka radova. Od punoletstva 1872. na svim zakonskim rešenjima kojima se uređuju statusi najviših kulturnih i naučnih ustanova moderne Srbije, stoji potpis Milana Obrenovića. Nijedan ministar prosvete ondašnje Srbije nije imao bilo kakvih prepreka da dobije vladarevu saglasnost za proširenje budžeta kojim bi se nastavilo sa uređenjem i modernizovanjem ustanova, poput Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Vojne akademije, Vojnog muzeja, Narodnog pozorišta, Srpske kraljevske akademije. Te mere su predstavljale veliki podsticaj za kulturu, nauku i umetnost, a u njima je aktivnu ulogu imao Milan Obrenović. Mada nije mogao biti izdašan u pomoći kao prethodnici, budući da je bio neuporedivo siromašniji od kneza Miloša i Mihaila, njegova uloga u kreiranju koncepcije nacionalne kulture je bila vrlo značajna. Pravnu regulativu i moderno uređenje dobile su dve najznačajnije nacionalne ustanove – Narodna biblioteka i Muzej (1881), a pre toga (1878) specijalizovani Vojni muzej. Godine 1872. ustanovio je novčanu nagradu za najbolji đački rad velikoškolaca od 120 dukata cesarskih („Svetosavski temat“). Materijalno je pomagao mnogim siromašnim studentima, a mnogi od njih su se školovali u inostranstvu. Njih su docnije prozvali „Milanovska inteligencija“. Kao mlad vladar, 1873. godine, već je imao listu od tridesetak svojih đaka i studenata, za čije je školovanje plaćao iz sopstvenih prihoda, blizu 2.000 ondašnjih dukata. Među njima su bili Đorđe Krstić, koji je izučavao slikarstvo u Minhenu; Antonije Kovačević, kasnije pozorišni slikar; Svetozar Gvozdić je izučavao pravo u Parizu, a Mihailo Đorđević u Hajdelbergu; Milan Antić je studirao poljsku ekonomiju u Belgiji, a Dragutin Stevanović prava u Strazburu. Knez je kasnije mnogima uvećavao mesečnu stipendiju, da zbog bolesti i lošeg materijalnog stanja ne bi prekinuli studije. Božidar S. Nikolajević, jedan od njegovih kasnijih stipendista, navodi kako je od Milana Obrenovića primao 350 dinara u zlatu mesečno na studijama, a da je posle živeo od 120 dinara mesečne plate sa porodicom. Godinama je izdašnost ovog vladara prema studentima i umetnicima rasla, iako je on bio sve siromašniji, što ide u prilog onih retkih tvrdnji da je Milan Obrenović „mnogo više davao nego uzimao“ i da je njegova darežljivost predstavljala dobročinstvo. Novčano je pomagao mnogim umetnicima raznih profila i pošto su okončali studije. Među njima valja posebno istaći Đuru Jakšića, Stevu Todorovića i Đorđa Krstića. Dvorskoj kolekciji slika pripadali su mnogi njihovi radovi. Ali te kolekcije davno nema više, kao ni rasute ni uništene dvorske biblioteke. Vajar Petar Ubavkić je 1874. izradio reljef sa likom kneza Milana za knežev dvor. Od novca kojim ga je knez nagradio umetnik je mogao da produži školovanje u Rimu. Susret Milana Obrenovića sa pariskim umetničkim svetom, po svemu sudeći, datira iz sedamdesetih, a ne iz devedesetih godina 19. veka, kako se dugo smatralo. Novim istraživanjima znatno su produbljena ne samo saznanja o kneževim sklonostima ka slikarstvu, već i ka fotografiji.

Podrška

– Činjenica je da Milan Obrenović nikada u Srbiji nije uživao široku podršku. Njegova stvarna vlast, ustavom određena, u stvarnosti se nije osećala. Smenjivost vlasti tokom prve decenije njegove vladavine bila je do te mere zastupljena da je prosečno trajanje njegovih vlada do ratova za oslobođenje i nezavisnost iznosi od šest do osam meseci, a za pet godina smenilo se čak sedam kabineta na upravi – liberala, konzervativaca, svetoandrejaca. O nekoj autokratskoj vladavini Milana Obrenovića u prvoj deceniji njegovog kneževanja, ne može biti ni govora.

Sporenje oko porekla

Zbog čega su poreklo i preci Milana Obrenovića bili sporni njegovim savremenicima?

– Poreklo Milana Obrenovića nije sporno. Otac Miloš, sin Jevrema i Tomanije, a majka Moldavka Elena Marija Katardži, koja je poticala iz redova najistaknutijih bojarskih porodica, jasno ukazuju na Milanovo poreklo. Porodica Katardži je gajila proruske tradicije, bila je antunionistička (protiv ujedinjenja Moldavije i Vlaške), a pradeda srpskog vladara Jordača Katardži borio se u rusko-turskom ratu (1787-1792) na ruskoj strani kada je, nakon mira u Jašiju, bio odlikovan zlatnim krstom sa trakom, Ordenom Svetog Đorđa, koji se dodeljivao za junaštvo i odanost.

Ipak, u svrhu poricanja da u venama Milana Obrenovića ima srpske krvi, išlo se čak do apsurda sa tvrdnjama da on nije bio sin svoga oca Miloša, koji je umro veoma mlad, sa 30 godina (1860). Srpska javnost je usvojila narativ o Milanovim roditeljima kao „nikogovićima“, jer u dinastijskim i političkim obračunima borba nije vođena u rukavicama.

Bliskost majke i sina, Milana i Marije, takođe je u potpunosti obavijena mistikom, a zasnovana je na jednom jedinom narativnom i pristrasnom izvoru. Obostrana privrženost između majke i sina bila je snažna, kako je primetio vaspitač Fransoa Hiet. Milan Obrenović je obožavao svoju lepu i brižnu majku, o čemu je ostavio brojana pisana svedočanstva u pismima knezu Mihailu. Boreći se sa svekrvom Tomanijom, Jevremovom suprugom, oko starateljstva nad svojim jedincem, Marija je pokazala veliku požrtvovanost. Izborivši se na kraju, dala je neoborivi dokaz da joj je majčinska briga bila ispred brojnih životnih izazova. Sama činjenica da nije otuđila sina Milana od babe Tomanije, kao ni od tetke Anke i njene dece, najbolje svedoči o tome da je svoje lične nesporazume sa muževljevom familijom zadržala za sebe, što njenu ličnost čini vrednom svake pažnje.

Pored toga, Milan je bio izuzetno blizak sa svojom babom po majci Smarandom, koja ga je čuvala u ranom detinjstvu, kao što je to bio slučaj i sa očevom majkom, Tomanijom. Ove dve ličnosti, kako nam izvori otkrivaju, imale su važnu ulogu u odrastanju Milana Obrenovića. Odnose sa ujacima, rođenom braćom majke, posebno sa Đorđem i Laskarom Katardžijem, izgradio je posle punoletstva. Činjenica je da je Milan bio vrlo popularan u Rumuniji, budući da je tamo bio rođen. Zbog toga je rumunski vladar Karol Hoencolern, kao stranac, u neku ruku zazirao od njega. Ipak ga je opisao kao prijatnog, bistrog i lepog mladog čoveka, odličnog govornika (1874).