Prvi spomenik Beograda

Dvadesetak javnih česmi u Beogradu jedva je gasilo žeđ, a redovi pred njima malo kad su bili kraći od stotinu metara. Onaj ko nije hteo da čeka, zapucao bi sa vedrima ravno na Savu ili Dunav, a imućniji su čekali sakadžije, snabdevače vodom. Oni su kružili sokacima na taljigama na kojima se vozilo puno bure dragocene tečnosti i odatle su je točili i prodavali. Najveća beogradska česma podignuta je na Terazijama, ali je to vreme tek trebalo sačekati. Danas su Terazije strogi centar grada, a u 19. veku naseljavale su se teško i sporo, i to uglavnom sirotinjom. Jednog dana 1830. godine, beogradski muhafiz, vojni zapovednik, naredio je svojoj vojsci da vežba kod Batal-džamije, koja se nalazila na mestu sadašnje Skupštine Srbije.

Lukavi knez Miloš tada je poslao momke da pooru polje oko džamije i brže-bolje počeo da preseljava deo Savamale u taj kraj, a stanovništvo je uskoro počelo da se širi i okolinom, današnjim Terazijama. Kada je na vlast došao knez Aleksandar Karađorđević, Sovjet mu je 1846. uputio predlog da se na Terazijama podigne česma a istovremeno i spomenik, koji će "potomstvu u radost služiti i duh vremena predstavljati", ali se od toga iz nekih političkih razloga odustalo. Pitanje podizanja velike Terazijske česme ponovo je otvoreno 1860. godine, u doba druge vladavine Miloša Obrenovića. Knez se pogodio sa neimarom Francom Loranom da na mestu stare turske česme podigne novu. Sagrađena od tašmajdanskog kamena, Terazijska česma je zaista postala i prvi spomenik u Beogradu. Blistala je na tlu koje još nije bilo ni popločano, nego samo zastrto lomljenim kamenom, ali izgled nije promenila do današnjih dana. Knez Miloš nije dugo uživao u lepoti novog spomenika, umro je iste godine kada je česma završena. Ni radost Beograđana nije bila dugog veka – česma je ubrzo presahla. Doduše, nakratko. Kada su jedne godine Beograđani poželeli da svečano obeleže rođendan Mihaila Obrenovića, nekome je palo na pamet da bi zapaljeni katran u kazančiću postavljenom na vrh Terazijske česme bio divna bengalska vatra. Čim je katran upaljen, kazančić se prevrnuo, a građani se razbežali. Kamena česma nije mogla da izgori, ali je, onako pocrnela od čađi, dugo bila predmet sporenja između Sovjeta i varoške uprave o tome ko je kriv za požar.