Za urednicu jutarnjeg programa “Novi dan” TV N1 Minju Miletić najsrećniji trenutak u životu dogodio se 26. juna ove godine kada se ostvarila u ulozi majke. Ćerku Aniku rodila je na svoj 40. rođendan, što joj je, kako tvrdi, na najlepši mogući način promenilo život.
Stresnu svakodnevicu i prebukiran poslovni raspored jedna od najpopularnijih novinarki s naših prostora privremeno je zamenila brigom o svojoj mezimici i sve svoje obaveze podredila njenom ritmu. Dok neizmerno uživa u svakom segmentu nove uloge, Minja ne krije da istovremeno priželjkuje i da se vrati na male ekrane.
Razmišlja li već sada na koji način će uskladiti dve zahtevne uloge, da li s odgovornošću koju nosi majčinstvo bolje razume svoju majku i njene postupke, hoće li razmaziti ćerku i kako su obaveze oko nje podelili ona i nje partner.
Kada vidite koliku radost svakodnevno u vama Anika budi, pomislite li da ste u ulozi majke mogli da se ostvarite i ranije?
– Anika je došla baš onda kada je trebalo kao nagrada za period koji je iza mene. Zaokružena sam emotivno i poslovno, stekla sam mir i stabilnost koji su neophodni za zdrav odnos s detetom, dok posedujem i odgovornost i posvećenost za godine koje slede. Anika je moja mudrost i emocija. Probudila je u meni zaštitničku, bezuslovnu ljubav, strpljenje i toplinu. Ranije sam želela sve i odmah, dok sada upoznajem značenje narodne poslovice “Ne može da svane pre zore”.
Koliko vremena vam je bilo potrebno da se uskladite s novim obavezama?
– Za početak bilo je potrebno da prihvatim da sam izašla iz zone komfora i da se moj život drastično menja u pogledu prioriteta. Ta spoznaja je u meni izazivala bojazan pa čak i odbojnost, bila sam u strahu od nepoznatog, jer sam preko noći dobila “zadatak” koji iziskuje najveći stepen odgovornosti. U tim prvim danima po glavi su mi se motala pitanja vezana za plač, glad, grčeve, ali sam vrlo brzo nakon razgovora s mamom, sestrom i drugaricama, koje su ostvarene kao majke, shvatila da su to normalne stvari, da treba da se opustim i umesto da prekomerno brinem, uživam i volim. Anika je sada na prvom mestu, sve je podređeno njoj, što danas u meni budi radost i smeh, a s druge strane i neku vrstu podsmeha nekadašnjim “prioritetima”.
