Istorija boksa iznedrila je brojne šampione, čiji se rekordi pamte, a borbe i dan danas pominju kao primer snage, izdržljivosti i hrabrosti “modernih gladijatora”.
Pa ipak, ime Rokija Marčana se izdvaja ne samo po vanvremenskim dostignućima, već i po putu kojim je do tih istih dostignuća stigao.
Sin migranta iz Italije
Roki Marčano je rođen u porodici italijanskih migranata 1. septembra 1923. u Broktonu, u američkoj državi Masačusets. Njegov otac je poreklom iz Ripa Teatine, a majka iz San Bartolomea. Roki je imao dva brata, (Luis i Peter), kao i tri sestre (Alis, Končeta i Elizabet). Rođen je kao velika beba, ali je već sa godinu i po dana dobio jaku upalu pluća. Mnogi su bili skeptični kako će se to odraziti na njegovo odrastanje. Mnogo vremena kasnije američki eksperti izneli su mišljenje da je, zapravo, to bio početak velike karijere. Terapija koju je uzimao, pa rehabilitacija, imali su pozitivan efekat. Mladić iz Broktona je daleko više od bokserskog šampiona u najtežoj kategoriji. Primer je da treba imati san, verovati u njega i nikad ne odustati. Početak priče je klasičan. Siromašno detinjstvo u problematičnom kraju, u radničkoj porodici italijanskih iseljenika, u stalnom flertu sa zakonom i porocima.
U mladosti, Roki je vežbao sa ručno izrađenim tegovima, pa je boksovao na starim vrećama za poštu koje bi obesio na stablu u vrtu iza kuće. Osim izraženog takmičarskog duha, to je činio i da bi se “pripremio” za život na ulicama geta. Želeo je da se dokaže kao igrač bejzbola i američkog fudbala, školu je napustio u desetom razredu. Od roditelja nije dobijao džeparac, pa se latio krampa i lopate. Za nadnicu je kopao kanale i radio kao stolarski pomoćnik. Vozački ispit položio je tek iz trećeg pokušaja. Oprobao se i kao kamiondžija. Radio je kao utovarivač kamionima za kompaniju uglja, i bio radnik na železničkim prugama. Živeo je u Hansonu, u Masačusetsu. U martu 1943. Marčano je bio pozvan u vojsku SAD s obavezom službe od dve godine. Kasnije je bio premešten u Svonzi (Vels) gde je radio u logističkoj službi za američku vojsku. Po završetku Drugog svetskog rata, Roki je bio premešten u Fort Luis u državi Vašington, gde je dočekao kraj svoje službe u martu 1946.
Marčano se upoznao sa Barbarom Kazins 1947. Barbara je bila kći penzionisanog policijskog vodnika iz Broktona. Roki i Barbara su se venčani 31. decembra 1950. i dobili ćerku Meri An. Kasnije su usvojili sina Roko Kevina. Međutim, niskokvalifikovani poslovi nisu odgovarali Rokijevom avanturističkom duhu.
– Nisam mogao da ostanem u fabrici ili za volanom. Vazduh me je privlačio – govorio je Marčano.
Počeo 1943.
Izlazak na boksersku scenu dogodio se ratne 1943. kad je mobilisan, pa upućen u Veliku Britaniju gde je bio angažovan u velikoj savezničkoj operaciji “Bitka za Normandiju”. Voleo je da se bori na vojničkim turnirima. Plemenita veština se uselila u Rokijevu glavu. Po povratku iz Evrope, preko Pacifika, učestvovao je na nekoliko poluprofesionalnih turnira po njujorškim dokovima, a onda odlučio za povratak u rodni Brokton. Bili su to samo počeci.
Mnogi nisu verovali da će uspeti da se pokrene. Pušio je dve paklice dnevno, pio i lumpovao. Na prijemnom u lokalni boks klub doživeo je fijasko. Vičan uličnim tučama udario je protivnika nogom u prepone i zaradio diskvalifikaciju. Ipak, 1947. baca cigare, ostavlja čašu i silazi među boks vreće. Sa drugom iz detinjstva Alijem Kalombom počeo je ozbiljno da trenira. Rezultati su brzo dolazili, gong je kucao sve brže.
Naslednik Džoa Luisa
Priča o nasledniku “Crnog bombardera”, Džoa Luisa, brzo je napustila meridijane Amerike i postala zanimljiva za ceo svet. Rokijev moto bio je “Ubij telo, glava će sama pasti” i rivali su padali, snoplje se slagalo pored njegovih nogu.
Na stadionu u Filadelfiji, 23. septembra 1952. godine, Roki je dotakao vrh: 13. runda, aperkat u desnu stranu lica Džoa Volkota, koji pada na kolena, pa još jedan snažan udarac u glavu nesrećnog rivala, koji je nekoliko minuta pored uspaničenih lekara bez svesti ležao na podu. Marčano je šampion. Četiri godine suvereni vladar ringa. Svakog rivala je pobedio, a samo šestorica su uspela da izbegnu nokaut!
Buldožer
Kakav je bokser bio Roki? Buldožer! U karijeri je doživeo samo jedan nokdaun. Nije bio džin koji će gabaritom uplašiti rivala (najčešće je u ring ulazio sa 86 kg), nije plesao kao leptir, ni po tehnici nije bio velemajstor, ali je imao nešto što će vremenom postati njegov zaštitni znak. Srce. Govorio je: “Istrpi i kreni napred.” Znao je da udarce prima u seriji, ipak, nije se predavao i na kraju bi nokautirao protivnika koji bi se, kako su euforično pisale novine, dugo zatim sa oblogama po licu i telu kajao što ga je izazvao ili naseo na priču menadžera o lakoj zaradi.
Odlazak bez poraza
Roki je u prvih 14 borbi rivalima brojao do pet, nijedan nije dočekao šestu rundu. Bilo je i ekspres-nokauta: devetorica rivala nisu čula gong na kraju prve runde. Kasnije su dolazili otporniji protivnici, ali nijedan nije imao šansu da ga skine sa trona. Kad je 27. aprila 1956. napustio ring, iza njega je ostao impresivan bilans. Pobeda 49, nerešenih 0, poraza 0!
– Roki je bio najtvrđi, najjači i najkompletniji čovek koji je ikad nosio bokserske rukavice. U njegovom rečniku strah nije postojao, a bol nije imala nikakvo značenje – napisao je novinar Red Smit, dobitnik Pulicerove nagrade.
Divio mu se i Ali
Roki Marčano je poginuo u padu “Cesne” 31. avgusta 1969. dan pre 46. rođendana. Njegova smrt potresla je i legendarnog Muhameda Alija (Kasijusa Kleja):
– Roki je tako velik i popularan, a ni u jednom trenutku nije pokazao taštinu. Marčano je bio jedan on nižih (179 cm), najlakših boksera (88 kg) teške kategrorije s jednim od najkraćih dosega ruke (173 cm) u svojoj kategoriji. Uspeo je pobediti mnogo veće protivnike, a i dalje veliki broj stručnjaka smatra da je upravo Marčano posedovao najsnažniji udarac u istoriji boksa.
Uostalom, dovoljno je ilustrativan Alijev komentar, koji je o Marčanu govorio da je “udarao toliko jako da su i preci drhtali”!
Inspiracija Staloneu
Životni put Rokija Marčana u nekim motivima inspirisao je Silvestera Stalonea za film “Roki”.
