Knjiga "Krstaši Čuburci" Radoslava Laleta Vujadinovića ovih dana ugledala je svetlost dana. Knjiga je svedočanstvo o ljudima koji su proslavili Čuburu, napisana rukom njihovog prijatelja, o jednom lepom, romantičnom vremenu u kome su
stasavale legende. Knjiga je posvećena Bati Živojinoviću, Draganu Gagi Nikoliću, Dušanu Dudi Ivkoviću, njegovom bratu Slobodanu Pivi, Zoranu Hristiću, Dušanu Preleviću Preletu i mnogim drugima, ali i o čuvenim beogradskim kafanama.
– Imao sam ovu knjigu dugo napisanu u glavi, samo je trebalo da počnem. Odavno mi se rodila želja da spasem od zaborava bar nešto od onoga što je za mene bilo važno i značajno i pre četiri-pet godina sam se upustio u avanturu pisanja. Zato je sada u ovoj knjizi iskrena ispovest jednog ortodoksnog Čuburca Krstaša. A zašto baš krstaši? Evo zašto. Rekli su da sa Crvenog krsta dolaze bande, a ja sam sve to gledao sa svog prozora. Bata Živojinović je bio predvodnik, on je bio naš guru. Izmišljao je neka nova pravila, a jedno od njih da nije važno dobiti batine, već potući se. Mi smo bili Krstaši Čuburci. Ovom knjigom sam želeo da ostavim trag o Čuburcima. Jedino u knjizi ostaje trag, a ono što nije zapisano kao da se nije desilo – kaže Lale Vujadinović, koji je radio kao poznati beogradski advoka.
Fudbal i matematika
– Odrastao sam u najlepšem delu Vračara, ispod Crvenog krsta, u Bacetinoj ulici koja je bila načičkana malim porodičnim vilama. Bilo je to vreme kada je ova mala ulica ključala od mladosti i vesele dečje graje od jutra do mraka. Najviše smo igrali lopte na male goliće. Jedva smo čekali da Dragoslav Šekularac Šeki dođe u našu ulicu, na privatne časove matematike kod profesora Drljevića, a koje je plaćala Crvena zvezda. Posle časa Šeki bi nam se pridružio u igranju lopte. Ja sam nekako stalno bio u ekipi, imao sam samo 10 godina i bio sam golman. Posle su mi kolena sva bila oguljena od silnog bacanja po asfaltu. U Osnovnu školu "Filip Višnjić" pošao sam 1947. godine, a pohađali su je mnoge generacije i svaka je na svoj način ostavila svoj pečat, ne samo u našem kraju.
– Omiljeni bioskop društva sa Čubure bio je "Avala" na Crvenom krstu, u kojem je svakog jutra u 10 sati počinjao matine. Svi smo na putu u školu prvo kupovali "Politiku" da vidimo koji film igra tog jutra. A želju za glumom na filmu na Čuburi prvi su pokazivali krstaši Velimir Bata Živojinović, Rastislav Kekec, Strahinja Straja Rodić i Jovan Jurišić, zvani Joca Pacov. Bila je to najpoznatija grupa mangaša sa Krsta, koja je sebe sebe nazivala krstašima, a mi se trudili svim silama da privučemo njihovu pažnju.
Beg od vatre
Centar svetaOsim sa svojim prijateljima Čuburcima, Lale danas najviše uživa sa unukom Aleksom, koga mu je podarila ćerka Nevena.
|
– Bata je već tada počeo da statira u pozorištu na Krstu i u ponekim domaćem filmu. Gagu Nikolića je san o filmskoj karijeri tek trebalo da uhvati. Na početku svoje karijere Bata je bio samo statista. Jednog dana poveo je jednu grupu nas iz kraja u pozorište na Krstu, gde je statirao u predstavi "Izlet u nebo", po tekstu Grozdane Olujić. Mada je bio samo statista, na nas je ostavio snažan utisak. Svojim izgledom, atletskom građom, podužom kosom ličio nam je na Džonija Vajsmilera, proslavljenog Tarzana. Imao je malu ulogu u sceni na plaži i bio posebno zapažen jer se pojavio u mini kupaćim gaćicama, koje će ubrzo dobiti ime tarzanke i koje će osvojiti sve muške kupače na Savi i Dunavu, koji su se do tog trenutka kupali u ruskim gaćama do kolena. Bio je to za nas veliki Batin uspeh, mada bez ijedne izgovorene reči na sceni.
Sveti Gaga– Jedan snimatelj ispričao mi je anegdotu sa snimanja filma gde je zbog Gage Nikolić umro. "Snimali smo kadrove na groblju, u gluvo doba noći, a još je kiša padala. Gaga je igrao glavnu ulogu i trebalo je u jednom trenutku da se pojavi iz groba. Vreme prolazi, ovaj se ne pojavljuje, ne prekidam snimanje jer mislim da tako treba. U jednom trenutku neko me s leđa hvata za vrat. Od šoka mi je ispala kamera, a ja sam se sručio pored groba. Svetla su se upalila, svi su počeli da se smeju, a Gaga mi je pomogao da ustanem i zagrlio me: Nisi se valjda uplašio od svetog Gage?" |
– Bata je izvan filma bio veliki kozer i zabavljač u društvu, imao je petlju da pravi štosove koji samo njemu mogu da padnu na pamet. Tako je u zgradi u kojoj je stanovao stanovala i porodica Mamković, tri brata, Buca, Kokan i najstariji Radovan. On je često bio predmet Batinog humora. Radovan je radio u nekoj fabrici do pet ujutro, pa je rano odlazio na spavanje, a od njegove plate živela je cela porodica. Jedne večeri, kao i obično, bio sam na ćošku sa društvom. Bata se pojavio oko 21 sat sa unapred smišljenom šalom i dao nam zadatak da sakupimo prazne konzerve. Bili smo oduševljeni što nam je Bata ukazao poverenje. Konzerve je trebalo da napunimo krpama i zapalimo. Od upaljenih krpa digao se oblak dima i i izgledalo je da je izbio požar u zgradi. Bata se brzo popeo na drugi sprat gde su stanovali Mamkovići kako bi pomogao pri spasavanju. Sve je delovalo uverljivo. U njihovom stanu zatekao je usplahirenu majku, tetku Rosu, koja je sina Radovana dobro prodrmala jer je, umoran i izmožden, spavao kao zaklan. Nekako je uspela da ga probudi vičići: "Sine, požar, zgrada gori! Ustaj!" Radovan je onako pospan skočio iz kreveta i samo u gaćama izleteo u hodnik, vičući majci: "Majko, majko! Sve ostavi, samo ponesi moje crno odelo i nove cipele!" Ova Batina neslana šala se završila srećno.
Zarada na sifonima
– Strahinja Rodić Straja bio je najstarije dete među petoro braće. Otac Jovan Rodić bio je sodadžija iz Niške ulice u Beogradu. Za kafane je soda bila najjeftinija. Bata se nije stideo da priča da je pre nego što je postao glumac bio kočijaš kod Jove Rodića sodadžije, Strajinog oca. Raznosio je po kafanama, ali i po kućama soda-vodu bez koje se nekad nije mogao zamisliti špricer i to špediterom koji je vukao konj Raša, koga su svi Rodići voleli i smatrali za člana porodice. Često je Bata vodio i mene sa sobom. Potovarimo se na špediter i raznosimo sifone sa vodom po celom gradu. Raznosili smo po Senjaku i Dedinju, gde su stanovala gospoda, od akademika do ne znam koga još. Za usluge su plaćali duplu cenu, jer ako je dvolitarski sifon bio pet dinara, Bata je uvek dobijao više. Zato što smo mu pomagali, uvek nam je davao koji dinar za džeparac.
– Bio sam i u Parizu kod svog prijatelja Miloša Miloševića. Kad je Alen Delon došao u Beograd da snima film "Marko Polo", Miloš je na kastingu izabran za njegovog dublera. Bio je to presudan trenutak u njegovom životu i početak njegove filmske karijere. Dani u Parizu su mi se nizali na beskonačnoj traci restorana i kafea na glasu. U jednom smo se pozdravili sa velikim zavodnikom, Žan-Pol Belmondom koji je stajao za šankom sa nekom brinetom, govoreći Milošu da bi svaki muškarac rizikovao godinu dana zatvora zbog takve žene. Miloševa tadašnja devojka Natali posle se udala za Alena Delona. Iza Šanzelizea bio je pasaž sa restoranom "Raspućin", gde je uvek bila dobra muzika. Jul Briner je jedno veče doveo u "Raspućin" ruske Cigane, koji su napravili poseban štimung. A pravi haos je nastao kada je Briner, koji je bio izuzetno veseo i raspoložen, pevao i igrao ruske pesme "Kaćuša", "Ciganočka", "Podmoksovkije večeri". Zaista je to bila noć za pamćenje.
Žurke kod Hadžije– Ljiljanu sam upoznao 1963. godine. Imala je tada 16 godina. Igrala je rukomet u Partizanu. Moja drugarica Rada, košarkašica Radničkog, i Ljiljana bile su najzgodnije sportistkinje u Beogradu. Nismo se odmah uzeli. Nije bila još završila gimnaziju, a ja sam već počeo da studiram prava. Povremeno smo se viđali. Njeni su joj govorili: Šta će joj mangup? Išli smo na igranke, a tu su bile i tuče. I Bata nam je govorio da moramo da se tabamo, a tada su se vodile tuče između Dorćolaca, onih sa Voždovca i nas. Bili smo poznato društvo u Beogradu, sve sami šmekeri. Najviše se izdvajao Mika Hadžija, i pravi šmeker. Prve žurke u mom životu dogodile su se upravo u njegovom stanu. Mika i njegovi drugovi bili su desetak godina stariji, a na žurke su dolazile najlepše devojke grada.
Odbrana BeogradaLale je ponosan na svoj pretke, kako s majčine, tako i s očeve strane, a u svom stanu na dva zida stoje slike njegove brojne porodice.
Crni barjakNezaboravan je i boravak u Parizu sa Milanom Rakočevićem Rafom i Dragišom Đurićem Giletom. |
