Jasna Kočijašević jedna je od retkih sa ovih prostora koja neguje izvornu narodnu muziku i pravi je biser našeg tradicionalnog pevanja. Pevušila je još kao mala, a prve pesme narodne muzike naučila je od mame, koja je imala lep glas.
– Ja sam Jugoslavija u malom, s obzirom da mi je mama iz Sarajeva, a tata iz Srema, iz sela Vojka. On je bio vojno lice i bio je na školovanju u čuvenom vojnom centru Rajlovac, kod Sarajeva. I tamo je upoznao moju mamu, zaljubili se i venčali. Neko vreme smo živeli u tatinom selu, pa u Sarajevu, a onda smo se doselili u Novu Pazovu. Sve u svemu sam imala srećno detinjstvo. Tata je radio, mama me je čuvala. Ona je bila zakon. Znalo se, nedelja je bila rezervisana za izlaske. Išli smo u šetnju, pa na sladoled i baš je bilo lepo. Posle devet godina sam dobila sestru pa mi život nije bio više monoton. Bio mi je takoreći težak, jer sam kad je sestra prohodala morala svuda da je vodim sa sobom. Dečja posla – kaže Jasna Kočijašević.
Osnovnu školu je završila u Novoj, a srednju u Staroj Pazovi.
– Imala sam jedan lep period odrastanja u Pazovi, divne drugarice. Još u osnovnoj školi sam pevušila u kući. Mama je prelepo pevala i imali smo radio i sve pesme koje sam naučila, a koje i sada pevam, pogotovo makedonske i sevdalinke naučila sam od mame i sa radija. Društvo sam zabavljala pevajući ondašnje zabavnjake, a za svoju dušu narodnjake. Bila sam skromno dete. Tata je bio ponosan na to što mu ćerka ima lep glas. Dešavalo se da sam na nekoj od svadbi na kojoj sam bila sa roditeljima i zapevala.