Prva telegrafska i poštanska veza u Srbiji bio je – čamac. Čamdžija je iz Zemuna prenosio depešu na beogradsku obalu Save, odatle ju je preuzimao kurir i prenosio u Poštu gde je otvarana i tekst se telegrafski odašiljao do adrese u Srbiji. Oktobra 1843. uspostavljen je u Srbiji i javni poštanski saobraćaj. Ustanovljene su dve vrste pošiljki, pismonosne i amanetne.
|
Ratna odšteta |
Prve su obuhvatale prenos pisama, novina, crteža i drugih štampanih stvari, a drugima su se slale dragocenosti i vrednosne papire. Do 1856. godine pismonosne pošiljke otpravljale su se iz Beograda dva puta, a od tada tri puta nedeljno, i to čezama. Pored kočijaša je bilo i jedno slobodno mesto za putnika "koji hitno potrebuje putovati". Čeze su polazile iz varoši tačno u "šest sahata po podne". U junu 1840. godine, u Srbiji otpočela je sa radom prva Pošta na Kalemegdanu u Beogradu. Poštanskih sandučića u čaršiji još nije bilo, pa su Beograđani pisma i druge pošiljke odnosili u tu, jednu jedinu poštu. Poštarina se plaćala na licu mesta, a naplaćena pisma obeležavala su se pokrsticom u crvenoj olovci, preko adrese. Od jula 1844. dva služitelja u beogradskoj pošti raznosila su pisma po varoši i naplaćivali na kućnom pragu od primaoca 10 para, dok je ova usluga bila besplatna za kneza i ministre. Poštanske marke uveo je 1866. knez Mihailo Obrenović. Na prvoj srpskoj marki prikazan je tadašnji državni grb: iznad je stajao natpis "K. S. Pošta" (Kneževska srpska pošta), a ispod cena od jedne pare.
Amanetna pošta prenosila se dva puta mesečno. Nosili su je na konjima službenici zvani delišanci, a pratile surudžije. Tek 1866. prenosioci pošte dobili su puni komfor: uvedena su poštanska kola sa kožnim sedištima. Ova kola su pre toga u ratovima služila za prevoz ranjenika, a kada se nije ratovalo, knez Mihailo se dosetio da ih ponudi poštarima.
Na telegrafsku vezu Beograda sa većim varošima u zemlji čekalo se do 1859. godine. Telegrafska linija sa Austrijom uvedena je 1862. godine a sa Vlašom i Moldavijom godinu kasnije.
