Božidaru Tomoviću neće pomoći to što se 1941. godine pasivizirao, sasvim sklonio sa ratnih vetrobojina i okrenuo leđa svakoj politici. Italijani mu, naravno, nisu zaboravili onu deklaraciju, to što je prkosno otkazao lojalnost i pokornost okupatorskoj vlasti – što je to učinio otvoreno i lično glavnokomandujućem, generalu Pirciju Biroliju – ali time nije stekao ni naklonost ustanika, komunista, koji nisu voleli neutralne i neopredeljene. To će, nesumnjivo, biti razlog da ga ustanici gledaju s podozrenjem, ali i da prva italijanska kaznena ekspedicija nakon Trinaestojulskog ustanka ne zaobiđe ni njegovu kuću na Mateševu.
Obaveštene palikuće
– Na slemenu naše kuće, koja se nalazila na lugu pored Tare, na oko kilometar od Mateševa ka Kolašinu, tog dana je suknuo plamen – sećao se Vladeta Tomović, koji se tada tu zatekao. – Mi smo se na vreme pred vojskom sklonili kod rođaka Tomovića, gore u Planinicu, valjda u uverenju da Italijani neće tamo zalaziti. Sećam se, Slobo i ja se sakrili u neki gustiš pored njihove kuće u Planinici (reč je o profesoru Slobodanu Tomoviću, Vladetinom bliskom rođaku, koji je bio dve godine mlađi od njega, napomena B. S) i odatle motrimo šta se događa dole na Mateševu i okolo. Čula se galama i poneki pucanj, ali se dim izvio samo iznad naše kuće, iako je okolo bilo nekoliko partizanima i komunistima naklonjenih kuća – da su palikuće su očigledno bile dobro obaveštene koja je kuća Božidara Tomovića.
– Kuća ipak nije sasvim izgorela. pa je otac brzo uspeo nekako da pokrpi krov i koliko-toliko upristoji ono što je vatra oštetila. On je i dalje ostao da živi na Mateševu sa bakom, a mi smo uglavnom boravili u bloku u Podgorici, pogotovu otkad je moj nekoliko godina stariji brat Dragan počeo da radi kao dešifrant na četničkoj radio-stanici, koja je postojala tu u četničkom štabu u okupiranoj i utvrđenoj Podgorici. Tek povremeno bi, kad bi se ukazala kakva prilika za prevoz, odlazili i mi na Mateševo, uglavnom majka i ja.
– Majka se tako zadesila na Mateševu i polovinom maja 1943. godine kad su Nemci iznenada ušli u Kolašin, razoružali četnike, ukinuli njihov zatvor u kojem je bio veliki broj zarobljenih partizana i partizađnskih simpatizera i sve ih zajedno, i zatvorenike i one koji su ih držali u zatvoru, sve muške sposobne za rad, poterali u zarobljeništvo.
– Tih dana su došli i po moga oca, koji se nije na vreme sklonio iz kuće, uporno i tvrdoglavo se držeći odluke s početka rata da neće da se meša i priklanja ni jednoj ni drugoj strani i verujući da će to poštovati i jedni i drugi – da se samo tako može preživeti u zlom vremenu.
– Majka je kasnije pričala da su po njega banula dva nemačka oficira u nekom džipu. Jedan od njih je govorio srpski, a očigledno su znali i po koga su došli jer su korektno postupali i dozvolili mu čak i da se spremi i ponese nešto od najnužnijih stvari. Majka i baka su plakale, a on je, pozdravljajući se s njima, rekao: “Proći će i ovo i pazite samo decu, treba da se živi i kad rat mine…”
Kost i koža
– Moga oca tada nisu priključili ostalim zatočenicima već grupi četničkih komandanata i viđenijih ljudi koji su imali drugi i drugačiji status – tvrdio je Vladeta Tomović. – Nije on o svemu kasnije mnogo pričao, ali, koliko sam upamtio, on i grupa oko njega je preko Bara dospela u južnu Italiju, u neki od tih italijanskih logora oko Barija. Tu je ostao do septembra 1943, odnosno do kapitulacije Italije, a onda su ih Nemci prebacili u Nemačku, u neki radni logor u Osnabriku, u kojem je, inače, tokom Drugog svetskog rata tamnovalo i oko 4.500 oficira Jugoslovenske vojske, zarobljenih u aprilskom slomu Jugoslavije 1941. godine.
Tu gde su oni bili zatočeni, zatočenike nisu držali isključivo u žicama već su ih svakodnevno vodili i raspoređivali da rade na imanjima imućnih Nemaca čiji su sinovi poginuli ili negde krvarili na frontu. Prema njima su i apsandžije, a pogotovu oni kod kojih su radili, postupali uglavnom korektno i, što je bilo najvažnije, za razliku od ostalih logoraša, nisu gladovali. Čak su, izgleda, uspevali da po nešto od hrane proture i kroz žicu dodaju onima koje su Nemci držali pod posebnim režimom, a tu je, po prilici, bilo najviše Rusa i Srba.
Božidar Tomović je – po sećanju njegovog sina Vladete – u logoru ostao sve do proleća 1944, a onda se, negde u aprilu mesecu, vratio i obreo u Podgorici.
– Ne znam tačno kako je bilo, ali koliko pamtim iz njegove priče, on je počeo da poboleva. U pitanju je bilo neko stomačno oboljenje. Nisu ga, međutim, propratili u neki od logora smrti u kojima su uglavnom završavali radno nesposobni, već su ga sa povećom grupom takvih oslobodili i nekako im, uz posredovanje Crvenog krsta, omogućili da se prebace do Crne Gore. Sećam se, otac se vratio iznuren i izmožden, mršav i iznemogao, kost i koža – samo duh, jedva smo ga prepoznali. Tada se neko kraće vreme zadržao u Podgorici da bi se malo oporavio i povratio, ali su onda učestala saveznička bombardovanja i shvatili smo da nam tu više nikome nema opstanka.
Pucanj u Kastora
– Imali smo tu ispred kuće jednog divnog psa, Kastora. Držala ga baka na lancu jer je tada bilo prosto nezamislivo da svaki domaćin nema psa pred kućom, a pogotovu ako je kuća bila pored puta, na samku, kao naša. Čuli smo ga kako laje na palikuće, a onda je odjeknuo pucanj i Kastor je jedva čujno zacvileo. I danas mi se čini da sam tada više žalio tog psa nego kuću – toliko smo ga svi voleli, a posebno mi deca – sećao se Vladeta Tomović detalja te italijanske odmazde na Mateševu.
Reči baka Slavke
– I ja se sećam da nam je baka Slavka, pričajući o tim teškim mučnim ratnim danima, govorila da joj je deda Božidar, kad su došli po njega na Mateševo da ga vode u ropstvo, posebno naglasio da pazi decu i da im se koja od ćerki slučajno ne bi udala za Italijana ili Nemca, koje je on smatrao okupatorima i krvnim neprijateljima – kaže Slavkina i Božidarova unuka Mirjana – Mima Ognjanović, poznati novinar i prevodilac.
