Odmah pošto su dobili prvo dete – po kazivanju njihovog sina Vladete – Božidar i Slavka Tomović su se nakratko preselili iz Beograda u Sremsku Mitrovicu, gde je on dobio službu, ali se, po svemu sudeći, ni tu nisu dugo zadržali – čim im se 1922. godine rodilo drugo dete, ćerka Spomenka, vratili su se u Crnu Goru i skrasili u Podgorici.
– Tu je otac izabran za sudiju Okružnog suda. Bio je najmlađi sudija Okružnog suda i ne znam da li je, i kada, taj “rekord” u istoriji ovog suda kasnije nadmašen. Tu su ubrzo, u centru nove Podgorice, podigli lepu kamenu kuću na sprat, Karađorđeva ulica broj 6 i dobili još troje dece. Moj brat Dragomir – Dragan se rodio 1924, ja 1927, a sestra mi Olga – Lola 1931.
Urođena otmenost
– Živeli smo u, za to vreme i prilike, veoma lepoj i raskošnoj vili. Imala je na spratu pet soba u kojima smo mi stanovali. Isto toliko i u prizemlju, ali smo taj prizemni deo kuće izdavali pod kiriju. Tu su, pored ostalog, bili prodavnica i servis poznatih šivaćih mašina Singer i sećam se da je tu jedno vreme kao komercijalista radio i Vlado Božović, kasnije poznati revolucionar, narodni heroj i posle Drugog svetskog rata visoki državni i partijski funkcioner, ne samo u Podgorici, odnosno Titogradu, i Crnoj Gori.
– Kuća je bila veoma lepo uređena – seća se Olga – Lola Tomović – Ognjanović, najmlađe dete Božidara i Spomenke Tomović, koja se, iako u dubokim godinama, pomno seća tih predratnih godina provedenih u Podgorici. – Možda takve stvarno nije ni bilo u Podgorici u ono vreme. Mislim da je za to najviše zasluge imala moja majka, koja je poticala iz bogate beogradske, odnosno užičke trgovačke porodice, poreklom iz Ivanjice. Moja majka je svakako donela te lepe manire iz kuće, ali je i otac imao, rekla bih, tu neku urođenu gospodstvenost i otmenost. A taj smisao za lepo smo, čini mi se, od roditelja posle nasledili i svi mi, njihova deca.
– Ja sam bila najmlađa od dece i rodila sam se ubrzo pošto mi je umro najstariji brat Branko. Kako su pričali, pokosila ga je teška upala pluća, igrao fudbal pa onako zagrejan popio hladnu vodu, prehladio, dobio visoku temperaturu i upalu pluća – nije mu bilo spasa, a imao je tada tek devet godina. Bila sam tatina mezimica, a sestra Spomenka, koja je od mene bila starija skoro deset godina, od prvog dana me prozvala Lola. Taj nadimak mi je, eto, do danas ostao i premalo je i bliskih prijatelja i rođaka koji znaju da je meni kršteno ime Olga.
– Moj otac je bio jedan prenežan čovek – veli dalje Olga – Lola – i kad god ga se setim, kad mu ime spomenem, ja i danas osetim neku toplinu. Bio je visok i izuzetno lep čovek, a zbog te njegove elegantnosti i uglađenosti, Podgoričani su ga prozvali Božo Parizlija.
Čestitke i odličje
– Pričalo se, upamtila sam, da je on i u životu uopšte, u svakidašnjim susretima sa ljudima, bio isto tako nežan i ljubazan kakav je bio i u kući. Čak i na suđenjima. Ljudi su se prosto grabili da idu da ga slušaju kako sudi kad god bi bio kakav zanimljiv slučaj. No, iako je bio tako mek i širokogrud po prirodi, bio je veoma strog i principijelan kad je u pitanju zakon, pravo i pravda, i kad bi on nešto presudio tu više nije bilo pogovora. Koliko god je bio odmeren i ljubazan u odnosima sa ljudima, to se ni na koji način nije odražavalo na njegov posao, niti je iko mogao uticati na njega da učini ili presudi nešto mimo propisa i njegovih ljudskih i profesionalnih uverenja.
– Zapamtila sam, često se o tome pričalo u kući, kako je sudio nekom vojniku, Srbinu, koji je silovao neku maloletnu devojku Albanku. Ne znam iz kojih razloga i motiva, da li zato što je taj vojnik poticao iz neke kuće bliske dvoru ili samo zato što je u pitanju bio Srbin, tek intervenisao je lično kralj Aleksandar Karađorđević i tražio da taj vojnik bude što blaže kažnjen ako ne može biti i sasvim oslobođen.
– Moj otac je, međutim, presavio tabak i odgovorio: “Vaše veličanstvo, uz svo poštovanje i uvažavanje, ja se moram držati ustava i zakona, jer sam se zakleo da ću služiti pravdi i istini i krivac će i u ovom slučaju biti kažnjen po pravdi i onako kako nalaže krivični zakonik.” I osudio ga je, dobio je maksimalnu kaznu propisanu za ovo krivično delo, mislim pet godina zatvora.
– U nekoj prilici potom – ispričao mi je i ovu sestrinu priču dopunio Božidarov sin Vladeta – da li baš prilikom kraljeve posete Crnoj Gori 1932. godine ili na nekom posebnom prijemu upriličenom za najistaknutije pravnike, sudije, tužioce i advokate, tek moj otac se i lično sreo sa kraljem Aleksandrom. Kad mu se predstavio, kralj mu je zadržao ruku, nasmejao se i rekao: “Čestitam Vam i na onom pismu i na presudi koju ste potom izrekli.” Onda je, uz odličja koja im je podelio, mome ocu dodatno dodelio i Orden jugoslovenske krune, mislim da se baš tako zvalo to odličje, jedno od tada najvećih priznanja za rad i zasluge za državu…
Tvorac “Pravnog zbornika”
Tridesetih godina dvadesetog veka, u vreme kad su se nad svetom počeli nadvijati crni oblaci fašizma i nacizma, najmračnijih i najpogubnijih ideologija u istoriji čovečanstva, u vreme kad je u srcu Evrope zacarila nepravda i zavladala bezumna tiranija, u malenoj Podgorici je 1933. formirano Udruženje pravnika Crne Gore, a zahvaljujući, prvenstveno dvojici velikih entuzijasta i zatočenika pravde i istine, Milovanu M. Vukoviću i Božidaru S. Tomoviću, utemeljeno je i osnovano i glasilo, časopis “Pravni zbornik”, koji će sve do početka Drugog svetskog rata Tomović i uređivati.
– Božidar Tomović je nesumnjivo najuzvišenije ime crnogorske jurisdikcije između dva svetska rata – smatra dr Čedomir – Čedo Bogićević, jedan od vodećih crnogorskih pravnika.
Prvi broj “Pravnog zbornika”, jedinog pravnog časopisa u Crnoj Gori do Drugog svetskog rata, pojavio se 1. jula 1933.
