Moj otac Božidar – rođen je 10. novembra 1890 – bio je najstarije dete dede Staniše i bake Pere – sećao se Božidarov sin, Vladeta Tomović. – Na Mateševu je završio četiri razreda osnovne škole, a onda ga je majka, kao dečaka sa nepunih 12 godina, gurnula u život i svet – on i njegov vršnjak Ilija Marnić iz Lijeve Rijeke, krenuli su u Beograd da uče gimnaziju.
Teško je sada i zamisliti šta je za čoveka iz Crne Gore uopšte, a iz ljevorečkih, mateševskih, vasojevićkih zabiti posebno, početkom 20. veka značio Beograd! A tek za decu grešnu koja, može biti, do tada nisu videla ni Kolašin, da se i ne govori o Podgorici.
– Samo oni, recimo, znaju kako su i koliko im je u to vreme trebalo da stignu do Beograda. Izgleda, od Lijeve Rijeke, odnosno Mateševa, pešačili su preko Trešnjevika, Čakora i niz Rugovsku klisuru do Peći. Kad su se i gde ukrcali u nekakav nesretni voz koji ih je dovukao do Beograda, to samo Bog zna. Ostala je priča da je Ilija Marnić tamo stigao bos pošto mu je neko u tom vozu, dok su siroti premoreni i uplašeni dečaci spavali mrtvim snom, sazuo i odneo nove cipele, koje su mu roditelji kupili pred polazak na školovanje u Beograd, prve koje je obuo u životu.
Rad u krčmama
– Iz kidoljaka očeve priče, onoga što sam zapamtio, a nerado se sećao i pričao o tome, može se samo naslutiti kakvi su bili ti prvi mučenički dani na beogradskoj ulici u prvim godinama 20. veka. Bez igde ikoga poznatoga, daleko od kuće i majčine, roditeljske brige, dečaci su se snalazili i preživljavali kako su znali i umeli, ali nisu zaboravljali ni zašto su došli u Beograd.
– Moj otac je, sećam se, pričao kako su prali suđe i čistili po zadimljenim krčmama i služili pijane goste, kako su radili i posluživali po kućama bogatih, trpeli zlostavljanja lenjih i dokonih gazdarica i podrugljive uvrede i podsmehe njihove nevaspitane i nesposobne dece, a sve samo za hranu, zlehudo parče hleba i kakvo mesto u suvotnom budžaku da unesu glavu i sklone se sa mokre i studene ulice.
Božidar je, izgleda, ipak imao malo sreće – u neko doba je naleteo na neku porodicu razumnih ljudi, koji su ga prihvatili i poštovali kao svoje dete, cenili njegovu marljivost, poslušnost i bistrinu i zahvaljujući njima on je ipak završio Treću mušku gimnaziju i 1911. upisao Pravni fakultet u Beogradu. On je sigurno spominjao i imena tih svojih dobrotvora, ali ih ja, nažalost, nisam upamtio ili sam ih u silnim godinama možda i zaboravio, tako da ne znam ko su bili ti plemeniti ljudi koji su tako roditeljski pomogli mome ocu i odškrinuli mu velika vrata života i daljeg školovanja…
Uprkos ratnim burama i stradanjima koja su doneli oslobodilački Balkanski ratovi, a posebno Prvi svetski rat, Božidar Tomović je, izgleda, uspeo da već 1915. završi Pravni fakultet i vrati se u Crnu Goru. Nema sigurnih podataka kako je proveo godine stravičnog ropstva i austrougarskog terora do konačnog sloma bečke imperije, “žuto-crne” carevine, kako je izbegao internaciju i robovanje u logorima-mučilištima po Mađarskoj, Češkoj i Austriji, tek on je već 1918. postavljen za sekretara Načelstva okruga andrijevičkog.
Sudbinski susret
Božidar Tomović, mladi, veoma sposobni i slobodoumni pravnik, vatreni pristalica ujedinjenja svih južnoslovenskih naroda, prvenstveno Crne Gore i Srbije, naći će se kao takav, kao jedan od najmlađih ako ne i najmlađi, i među većnicima Podgoričke skupštine koja će 1918. doneti odluku o detronizaciji kralja Nikole i dinastije Petrović i ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom, što će biti jedan od temeljaca buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslavije.
Vladeta Tomović se nije mogao setiti kad su se tačno, kako i gde prvi put sreli i upoznali njegovi otac Božidar i majka Slavka, ali je bio sasvim određen i uveren da se to desilo nedugo posle Prvog svetskog rata i svakako posle ujediniteljske skupštine u Podgorici 1918.
– Ne znam ni da li se i kad tačno otac posle Prvog svetskog rata vratio u Beograd i napustio službu u Andrijevici, ili se tu slučajno i sasvim drugim poslom zatekao kad je sreo moju majku. On je, kako mi se čini, iz Andrijevice prešao nakratko u Podgoricu, gde je radio kao sekretar Velikog suda, a koliko se sećam, mada ni on, a ni majka Slavka kasnije, o tome nisu mnogo pričali, oni su se prvi put sreli i upoznali na nekom izletu mladih u okolini Beograda. Tu su se ukrstili pogledi i prepleli putevi mladog, naočitog pravnika i lepe, četiri godine mlađe učiteljice, planula i razbuktala se ljubav. Ne znam, dakle, tačno kako se i otkud on tada obreo u Beogradu, tek oni su se ubrzo venčali i već 1921. dobili prvo dete – sina Branka.
Jednodušna volja naroda
Osim Božidara Tomovića, mladog pravnika, imao je tek 28 godina, narod je iz okruga Andrijevičkog za poslanike i svoje predstavnike na Podgoričkoj skupštini izabrao još i Zariju Vukovića, Vladimira Jojića, Sava Spasojevića, Marka Ćulafića, Novicu Popovića, Slavka Paunovića, Rista Jojića, Janka Spasojevića, Ljubomira Bakića, Radoja Nikolića, Nova Vukdelića, Ljubomira Vuksanovića, Jagoša Vešovića i Tomicu Ivanovića.
Božidar Tomović je, pored ostalog, tokom zasedanja Skupštine insistirao da se ne otvara nikakva rasprava oko detronizacije dinastije Petrović i razloga za ujedinjenje Crne Gore i Srbije, jer je oko oba pitanja volja naroda jednodušna i ne sme se izneveriti:
– Ja ne znam kako se govori da je kralj Nikola prepreka ujedinjenju. Da je on kao i sami Napoleon, mi bi morali da ga zbacimo da bi se omogućilo ujedinjenje sa Srbijom – veli Tomović, inače jedan od najagilnijih poslanika, u reagovanju na izjave i sumnje pojedinih poslanika koji su se dvoumili oko toga da li i u kojoj meri još živi kralj Nikola iz izbeglištva može biti smetnja ujedinjenju.
Bilo je, uz to, zapaženo i ostalo zapisano i njegovo zalaganje da se što pre reši pitanje novca i njegovog kursa, odnosno da legalni novac što pre uđe u opticaj kako bi se onemogućili trgovci i druge derikože, šićardžije i mešetari da pljačkaju narod…
