Moja tetka nikad nije radila, nije bila zaposlena, ali je to bio jedan izuzetno bogat i ispunjen život, veli Mirjana Ognjanović-Radosavljević.
– Bavila se humanitarnim akcijama i nastojala da prati svog svetski poznatog i uglednog muža. Uz njega i zahvaljujući njenom temperamentu i aktivnostima, tome što je nastojala i stizala da pomogne svima, ona je vremenom postala jedna od najpoznatijih i najomiljenijih osoba u Trevizu. To se posebno videlo na njenoj sahrani kad je na čelu nepregledne povorke išao gradonačelnik Treviza i kada su joj ukazane sve najveće počasti.
Nežna i temperamentna
Spomenka Tomović se iznenada razbolela, u pitanju je bio rak i nije joj bilo spasa – umrla je 1984, u 62. godini, a pet godina kasnije umro je i njen muž, dr Đovani -Đani de Vido (Spomenkina majka Slavka je umrla 1975. i nije dočekala preranu smrt ćerke i zeta). Njihov sin Andrea ostao do danas veoma vezan za rodbinu u Srbiji i Crnoj Gori. On je završio ekonomiju, postao veliki biznismen i vlasnik moćne firme. Oženio se. Supruga Ticijana Belon, njegova školska drugarica, poznati je lekar pedijatar. Imaju dvoje prekrasne dece, ćerku Mariju Euđeniju i sina Đovanija Vetora To su sada već stasali, zreli ljudi, kojima su obezbedili da steknu najviše moguće obrazovanje. Ćerka je pošla očevim stopama i opredelila se za ekonomiju, a sin za slikarstvo…
A ko je i kakav je uistinu Andrea de Vido, najbolje se vidi iz sažetog životopisa koji je dao potpisniku ovih redaka. Plod jedne divne, bajkovite, a zabranjene ljubavi (naravno, dobro govori srpski), koja je procvetala u paklu Drugog svetskog rata i brakom krunisana pod zaista nesvakidašnjim i neverovatnim okolnostima, svedoči o svojim roditeljima i njihovoj ljubavi, o sebi i svom stasavanju u toj atmosferi ljubavi, sreće i poštovanja.
– Otkad znam za sebe – veli Andre De Vido – imam isti utisak: da je moj život u značajnoj meri drugačiji od života većine ljudi koje poznajem. Takav utisak stekao sam još u najranijem detinjstvu, prirodno se upoređujući sa drugom decom, vršnjacima. Sada, kao čovek u više nego zrelim godinama, sa suprugom sa kojom sam u srećnom braku i dvoje odrasle dece, ipak mogu da kažem da je uzrok tog mog osećanja – da živim izuzetan život – proisticao iz moje porodice. Izuetne porodice.
– A kada to kažem, mislim pre svega na majku, Spomenku De Vido, rođenu Tomović. Svako dete voli svoju majku, to je prirodno. Međutim, moja majka je zaista bila posebna. U odnosu prema meni, prema mom ocu, prema rođacima i prijateljima. Svima koji su imali sreću da je upoznaju. Ta njena spremnost da daje ljubav, nežnost, s toliko otvorenosti, temperamenta, neposrednosti – to više nigde nisam sreo. Ne, uopšte nije ličila ni na jednu Italijanku!
Rođeni jedno za drugo
– Mama je bila lepa. Veoma lepa. Ali, njena lepota je izvirala i iz temperamenta, široke kulture i širokogrudosti uopšte. Ta njena socijalna i emotivna inteligencija predstavljala je pravo čudo. I rođaci su je obožavali. Nikada joj nije bilo dosta druženja. Kad bi izašla u grad, na ulici bi joj se jednostavno svi javljali. I ona je svima otpozdravljala. Možda sve to ne bi bilo tako da nije imala ogromnu emotivnu i moralnu podršku u mom ocu. Za njih se zaista može reći da su bili stvoreni jedno za drugo. Spoma i Đani, kakva harmonija proizašla iz potpunih suprotnosti!
– Tata je bio tih, odmeren, čak pomalo stidljiv. Tako reći sramežljivo je izražavao svoja duboka osećanja. Možda najbolje kada bi seo za klavir. Za razliku od njega, mama je bila – vulkan! Njen zvonki glas je odjekivao kućom. Sve što je za tatu predstavljalo prepreku u komunikaciji sa ljudima, za nju je to bila izvanredna prilika. On joj se jednostavno divio, a ona ga je obožavala zbog njegove smirenosti, strpljenja, načina na koji je poštovao njihov brak, voleo njenu rodbinu i činio sve što je bilo u njegovoj moći da ona zadrži svoj integritet. Tu spada i vaspitanje da sam jednako Italijan kao i Crnogorac, odnosno – Srbin, kako bi, po majčinoj i bakinoj priči, rekao deda Božidar. Malo je muškaraca do te mere bilo zaljubljenih u sopstvenu ženu posle više godina braka kao što je bio moj otac. I dalje pamtim njegov pogled svaki put kada bi majka ušla u prostoriju. Odmah bi se ozario i gledao je, sada mogu to tačno i da potvrdim – zaljubljeno.
– Njena energija je bila ogromna. Mama je mnoge stvari radila za nas, ali i umesto nas. Kada se razbolela, tako reći do poslednjeg dana nisam mogao da verujem da njoj može nešto da se desi. Da ta snaga može da se istopi. A kamoli nestane. Tako je mamin odlazak, iako je godinama bolovala, za mene bio jedno košmarno, tragično iznenađenje. Bila je i ostala za mene simbol života. Neiscrpne životne energije. Činjenica da je zbog čoveka u koga je bila zaljubljena bila spremna da učini sve, nije za mene nešto što bi me iznenadilo. Uostalom, to je činila svakog dana svoga života – kaže Spomenkin sin Andrea De Vido o svojoj majci 36 godine posle njene samrti.
Svi su je obožavali
– Sasvim sam uveren da druga deca nisu imala ni deo ljubavi i pažnje koje je moja majka meni pružala. Sada, kada razmišljam o tome, pomišljam da je to zbog toga što je ona tako burno došla u Italiju i našla se u novoj sredini. I onda je tu sredinu počela da preobražava, a ne samo da se prema njoj usklađuje. I svi su je jednostavno obožavali. Tata i ja smo bili centar njenog svemira koji je, kada se u mislima vratim nazad, zaista bio poput kosmosa – bezgraničan. Osećao sam majčinu sreću što je majka. Što me ima. Dobar deo godine sa nama je provodila i baka Slavka, moj zaštitnik i savetodavac. Ne sećam se da sam kao dete posećivao kuće drugih devojčica i dečaka, mojih drugova. Svi su obavezno dolazili kod mene. Tu su uvek nailazili na fantastičan prijem. Mama, baka, tata, uvek spremni, bez obzira na obaveze, da prihvate moje društvo – priča Andrea de Vido.
