Porodica de Vido, odnosno roditelji dr Đanija de Vida, Vetor i Katarina – potiču iz Dolomita. Oni su, po prilici, negde u prvoj deceniji prošlog veka, iz tog ponajlepšeg i najatraktivnijeg dela Alpa emigrirali u Ameriku i skrasili se u Njujorku gde su 1913. godine dobili sina Đovanija – Đanija.
Nije jasno da li je nostalgija učinila svoje i bila jača od obećanog raja i priče o blagostanju kojom je Amerika u to vreme mamila i podsticala doseljavanje ljudi iz drugih krajeva sveta, pa se porodica De Vido posle Prvog svetskog rata vratila u rodni kraj.
Praznik za uši
Đani je u Padovi završio srednju školu. Kao vrstan i svestrano talentovan đak, on je očigledno mogao da studira bilo koji fakultet, ali se našao u velikoj dilemi: da li će da bude lekar ili muzičar. Kad nije mogao da prelomi i opredeli se, on je završio i jedno i drugo. Postao je ugledni lekar, specijalizovao otorinolaringologiju, postao primarijus, stručnjak evropskog, svetskog glasa u toj oblasti, ali i konzervatorijum. Tako je celog života, čim bi završio posao u bolnici, skinuo beli mantil i došao kući, seo klavir i odmarao se svirajući. Bio je to uvek pravi praznik za uši za sve koji su ga slušali i gledali s koliko strasti i ljubavi, s koliko lakoće i umešnosti vlada dirkama, a najviše je voleo Šopena i Debisija.
– Bio je oličenje svega onog najboljeg, najlepšeg, najplemenitijeg i najčestitijeg što može krasiti čoveka – govori o svom tetku Spomenkina sestričina Mirana. – I takav je ostao do kraja života – smeran i vrlo pobožan, pravi monah u onom najfinijem smislu. Ja u životu nisam srela plemenitijeg, pažljivijeg i mekobraznijeg čoveka.
Uprkos svemu, uprkos porodičnoj sreći koja joj je sasvim ispunila kuću otkad je rodila sina i otkad su njeni najbliži počeli da joj dolaze u posetu, Spomenku Tomović je ipak mučila nostalgija za Beogradom, saznanje da možda više nikad neće moći i smeti da kroči u Jugoslaviju.
Posebno joj je bilo teško kad je njen muž kao otorinolaringolog evropskog glasa 1955. godine dobio poziv za neki naučni, stručni simpozijum u Beogradu i kad ona nije mogla sa njim da otputuje:
– Mislim da je od tada počela intenzivna borba za Spomenkinu rehabilitaciju i njeno pravo da slobodno i bez posledica može doći u Jugoslaviju – kaže njena sestra Olga Lola. – Đani će to postaviti i kao uslov za dolazak u Beograd kad je nedugo potom dobio novi poziv za neki naučni skup: hoću, doći ću, ako treba i o svom trošku, ali samo ako sa mnom može nesmetano doći i moja supruga.
Veliko olakšanje
Za veliko čudo, odobrili su, a mislim da je u tome presudno važnu ulogu odigrao tadašnji jugoslovenski konzul u Trstu Žarko Milutinović, sinovac ili bliski rođak poznatog revolucionara Ivana Milutinovića. On je preko supruge Seke Golubović poznavao našu porodicu, dobro znao šta smo sve preživeli i uspeo je nekako da izdejstvuje “pomilovanje” za Spomenku, koja će od tada često dolaziti u Beograd, u posete, na odmor i letovanje u Jugoslaviji i sasvim zaludeti Srbijom i Jugoslavijom i svog muža i svog sina.
Kad je u Beograd stigao ultimatum dr Đovanija de Vida da će na naučni skup doći pod uslovom da sa njim slobodno može doći i njegova supruga, to u prvi mah nije izgledalo čudno i neprihvatljivo, pogotovu što on nije postavljao pitanje troškova čak ni za sebe, a kamoli za suprugu.
Šok je nastao kad su saznali ko je njegova supruga, da je u pitanju državni neprijatelj, terorista i bandit koji je oteo avion u jednom od najkritičnijih trenutaka u dotadašnjoj istoriji nove Jugoslavije, a uz to još i ćerka streljanog narodnog neprijatelja Božidara Tomovića, kojoj je i brat odstupio sa četnicima i nestao na tom putu.
Kad su njeni najbliži, njena majka, brat i sestra, ni krivi ni dužni toliko stradali, kad je majka zbog tog njenog zlodela odležala dve godine u zatvoru, mlađani brat godinu i po, čak i još nepunoletna sestra godinu, nije teško zamisliti kakva je žestoka kazna čekala Spomenku Tomović za tako teško, opasno i u tom trenutku nezamislivo krivično delo. Odluka o njenoj amnestiji, stoga, sigurno nije bila ni laka ni jednostavna i o tome je mogao odlučiti samo neko ko je imao direktnu vezu sa samim vrhom vlasti. Po nekim tvrdnjama – to mi je, pored ostalih, kazao i profesor dr Slobodan Tomović – odluku o pomilovanju Spomenke Tomović navodno je lično potpisao najmoćniji čovek u državi – Josip Broz Tito. Bilo kako bilo, tek ona je od tada do kraja života slobodno i bez poteškoća dolazila u Jugoslaviju kad god joj se ukazala prilika.
Obilazio pravoslavne manastire
– Tetak Đani, recimo – dopunjava majku Olgu njena ćerka Mirjana – nije pravio nikakve razlike među ljudima, niti ih delio, posebno ne po veri, naciji ili politici i naročito ne ako su u pitanju hrišćani. Kad bi, na primer, dolazio ovde u Beograd, a dolazio je veoma često i boravio dugo, pogotovu otkad je umrla tetka Spomenka i on otišao u penziju, iako katolik, redovno je odlazio na službe božje u našu crkvu i neumorno, sa izuzetnim poštovanjem i znatiželjom, obilazio naše pravoslavne manastire. Moja tetka, međutim, nije toliko držala do toga. Ona je, recimo, iako se venčala s njim u katoličkoj crkvi, veoma retko ili gotovo nikada nije išla s njim na mise, ali joj on zbog toga nikada nije zamerao. Jednostavno, on je do kraja života bio ludo zaljubljen u nju i samo tako se može tumačiti i objasniti njegova bezgranična tolerancija i popustljivost, njegov odnos i prema njoj i prema svima nama – to što nas je sve prosto obožavao i voleo, što je toliko voleo Srbiju i Jugoslaviju…
