Spomenka Tomović će nakon dramatičnog bekstva u Italiju 1948, još punih pet godina preživljavati pravu agoniju. Iako se posle silnih ratnih i poratnih patnji i stradanja, bede, nemaštine, gladi, straha i svakovrsnih ponižavanja, odjednom našla u pravom blagostanju, okružena bezgraničnom ljubavlju i svakom pažnjom izabranika svog srca, i dalje je živela u grču, strepnji i neizvesnosti šta je sa njenim najbližim, čak i kad su, kako tako, počela da stižu pisma i poruke od sestre Olge-Lole.
Poseta rođaka
Morila ju je sumnja da li je postupila sebično i bezobzirno prema majci, bratu i sestri. Znala je da trpe i stradaju zbog nje, a do srca je bolelo što ne može na neki način da im pomogne i bar malo uzvrati nekom pažnjom. Te traume su, kako će se pokazati, učinile i bile presudni faktor da ona za šest godina nije mogla da zatrudni iako su i ona i Đani žarko želeli dete i sve medicinske pretrage govorile da za to nema nikakvih drugih smetnji:
– Mislim da je 1953. godina bila prelomna u Spomenkinom životu i ona je to kasnije uvek isticala – kaže njena sestričina Mirjana Ognjanović Radosavljević. – Te godine je ona dočekala prvu posetu rodbine iz Jugoslavije – posetio ju je Dragoslav – Zira Adamović, poznati novinar i urednik “Politike”, osnivač kultnog “Politikinog” subotnje kulturnog dodatka i poznati filmski kritičar, inače brat od tetke Spomenkine majke, sin Slavkine tetke Kosare – Kole. Zira je po zadatku redakcije otišao u Veneciju da za “Politiku” izveštava sa venecijanskog filmskog festivala i iskoristio priliku da ode do Padove i poseti Spomenku. Ona je kasnije uvek pričala da je to bio jedan od najradosnijih trenutaka u njenom životu, da je Zira zaslužan što je prestala njena agonija, što je konačno skinula breme kajanja i sumnje, što je zaboravila na sve muke koje je pretrpela.
A šta je zaista i koliko značila ta poseta Zire Adamovića, kakva se revolucionarna promena u Spomenkinom životu desila posle toga, najupečatljivije govori to što je ona potom zatrudnela i 13. novembra 1955. godine rodila sina Andreu. To dete ljubavi izvidaće i zalečiti sve njene rane, gurnuti u zaborav sve njene patnje, muke i traume, učiniti da i njeni najbliži zaborave šta su sve zbog nje pretrpeli. Andrea će postati ta večna, neraskidiva veza, neporušivi most koji će zauvek okupiti i spojiti porodicu.
– Kad su mi majka i brat izašli iz zatvora i kad je život polako počeo da se vraća na normalni kolosek, kad smo već uspostavili stalnu vezu sa Spomenkom, pogotovu otkad se Zira vratio iz Italije i ispričao nam sve o njoj, a naročito otkad smo saznala da je u drugom stanju i posle da je rodila sina, ja sam uporno tražila i na sve načine pokušavala da dobijem pasoš i odem da je posetim – seća se Spomenkina sestra Olga-Lola. – Sve je, međutim, bilo uzaludno i bezuspešno. Oni koji su se pitali i odlučivali o tome, očigledno su dobro znali zašto tražim pasoš i kod koga ću da idem. Znala sam i ja koliko rizikujem, ali me sve to nije uplašilo i pokolebalo.
Raj na zemlji
– Jednog dana sam srela i upoznala suprugu jednog moćnog udbaša. Ona je odnekud poznavala moju majku – ne sećam se više kad su se, gde i kako upoznale, ali sam shvatila da ona zna svu našu situaciju, kako se vlast ogrešila prema nama, prema mome ocu i majci, a naročito prema Spomenki: da ona nije bila nikakva kurva talijanska već da je u pitanju bila iskrena, čista, čedna i čestita ljubav – konačno da smo i svi mi, ni krivi ni dužni, postradali zbog te njene “grešne” ljubavi.
– Ta gospođa – žao mi je što joj ni danas mrtvoj ne mogu i ne smem spomenuti ime, zaklela sam joj se da nikad neću – zauzela se za mene kao da sam joj bila ćerka ili sestra i preko muža i njegovih veza u policiji uspela da mi obezbedi pasoš. Tako sam se ja, ubrzo pošto sam se udala 1954. godine, zaputila u Italiju i tamo zatekla carstvo nebesko u kojem je živela moja sestra, ne samo za naše tadašnje prilike.
Još dok je on radio u Padovi, Đani i Spomenka su živeli “na visokoj nozi”. A kad je on, tada već kao primarijus, dobio premeštaj u pedesetak kilometara udaljeni Trevizo i postao direktor tamošnje klinike za uho grlo i nos, živeli su u velikoj, super luksuznoj vili od nekoliko stotina kvadrata. Bio je veoma poznat kao stručnjak, ne samo u Italiji i sećam se da su za mojih boravaka kod njih, u njegovu čast dva puta organizovani međunarodni kongresi stručnjaka za tu oblast medicine. On bi tada organizovao prijeme za učesnike kongresa, a onda sam ja izvlačila deblji kraj jer je Đani insistirao da se na prijemima služe samo srpski specijaliteti…
U tome će kasnije, sve dok je bila živa, veoma važnu ulogu imati Spomenkina majka Slavka. Pošto je izašla iz zatvora, izdržala sve kazne, poniženja i posledice koje su je stigle zbog ćerke i njenog bekstva, kad je dobila i zvaničnu potvrdu da su joj vraćena građanska prava i njeno ime izbrisano iz sudske, kaznene evidencije; kad je posle deset godina postala punopravni, lojalni građanin i tako dobila i pravo na pasoš, Slavka Tomović je često i dugo boravila kod ćerke i zeta u Trevizu…
Apartman za Slavku
U kući je Slavka imala svoj posebno uređen apartman i bila okružena svakom pažnjom, a ona je uzvraćala brigom i nastojala da podigne i vaspita svog unuka Andreu, da u kući stvori toplinu domaćeg, srpskog ambijenta, svakodnevno ih iznenađujući raznim srpskim đakonijama i specijalitetima koje je pripremala i zbog kojih su se u njihovoj kući sjatili i njihovi nebrojeni prijatelji. Njen dolazak i boravak u Trevizu posebno je bio veliki praznik za njenog unuka, a jednako su se njoj i njenim kolačima i preslačcima radovali i Andreini drugovi.
