Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bilo je još nekoliko gotovo identičnih otmica, a odigrale su se u avionima koji su poletali sa travnatog uzletišta tivatskog aerodroma. Svakako najdramatičnija i najpoznatija je bila ona koja se 26. septembra 1981. godine odigrala u Jatovom boingu 727 YU AKF na liniji Titograd-Beograd.
Bila je uveliko noć kad se vitka letelica, vođena rukom iskusnog nebeskog vuka, kapetana Ljubomira Zekavice, sa titogradskog aerodroma Golubovci vinula u nebo i prvo odletela do Dubrovnika – da tamo pokupi još tridesetak putnika, pa da produži ka Beogradu.
Tajna poruka
Tek što se moćna letelica podigla sa piste dubrovačkog aerodroma Ćilipi i zaplovila ka Beogradu, iz šarolike mase od 101 putnika izdvojila su se tri dugokosa, mrka i unezverena momka. Počeli su da galame i vitlaju oružjem, da psuju i prete da će početi da ubijaju ako iko prstom mrdne, a od onih koji su sedeli u prvim redovima, zahtevali su da se premeste pozadi. Pri tom su im stavljali cevi oružja u usta, na slepoočnice, a jedan sa nožem u rukama je uhvatio jednu od stjuardesa i prislonio joj sečivo pod grlo…
Vođi vazduhoplova su saopštili da oni sad komanduju i naredili mu da avion usmeri ka južnoj Italiji. Posada je mirno i pribrano prihvatila naređenja pomahnitalih otmičara, a na mig kapetana Zekavice, kopilot Mirko Pintar je uspeo besprimetno da pošalje tajnu šifru i javi da je avion otet i za tili čas sve kontrole avio-saobraćaja u Jugoslaviji i svim susednim zemljama su znale da je boing 727 sa 101 putnikom i osam članova posade u rukama otmičara.
Pred samo sletanje u Brindizi, otmičari su se predomislili i od vođe vazduhoplova zatražili da avion usmeri prema Izraelu. Posle tri sata leta morali su oko ponoći pristati na aerodrom u Atini da napune rezervoare goriva. Po ulasku u izraelski vazdušni prostor sa aerodroma “Ben Gurion” iz Tel Aviva stiglo je odlučno naređenje posadi da promeni kurs, jer mu neće dopustiti sletanje, a otmičari i putnici primetili da ih prate dva “fantoma” izraelskog ratnog vazduhoplovstva. Otmičari su bespogovorno prihvatili predlog kapetana Zekavice da lete ka Kipru.
Svi putnici su naoko poslušno sedeli. Naređenja, galamu i pretnje otmičara jedino nije slušao doktor Đuro Musić, lekar fudbalske ekipe titogradske Budućnosti, koja je putovala na meč sa novosadskom Vojvodinom. On je svaki čas ustajao i pokušavao da pomogne teško bolesnoj Izeti Redžepagić upućenoj iz Nikšiću na lečenje u Beograd. Ležala na nosilima u repnom delu aviona. Kako se njeno stanje dramatično pogoršavalo, dr Musić je od otmičara energično zahtevao da avion sleti na najbliži aerodrom.
Hrabra stjuardesa
Bila je već zora kad je avion pristao na aerodrom u Larnaki. Jedan od otmičara koji je uz doktora Musića i još neke pomagao da se nosila iznesu iz aviona, kad su se našli na pisti ispred ambulantnih kola rekao je ovom lekaru da bolesnicu otprati do bolnice. Musić je, međutim, to odlučno odbio.
U avion se, kako je i red, poslednja vratila stjuardesa Radica Đurđević, koja je, rizikujući život, “zaboravila” da zaboravi vrata na repu vazduhoplova. Navukla je samo zavesu i zavarala oči goropadnom otmičaru. To nije promaklo pojedinim putnicima. Dok se čekalo na punjenje goriva, oni su počeli da se došaptavaju da naprave lažnu uzbunu i bukvalno pobegnu iz aviona. U jednom trenutku neko je viknuo: “Požar!” Bio je to signal da oni najbliži polete prema otvorenim vratima, a nekoliko fudbalera Budućnosti je brzo otvorilo i bočne izlaze i za minut-dva svi putnici su se našli na pisti.
Kapetan Zekavica i kopilot Pintar su uključili rashladne uređaje do maksimuma tako da je veštačka para odavala utisak da u avionu zaista nešto gori. To je, izgleda, potpuno zbunilo izbezumljene otmičare i dok su pokušavali da ustanove gde gori, i posada, odnosno preostalih desetoro talaca, uspeli su da iskoče kroz izlaze u prednjem delu aviona.
Posle je sve bilo stvar rutinske policijske akcije: kad su ostali sami i shvatili da su namagarčeni, otmičari su pred uperenim cevima specijalaca brzo odložili oružje…
Spaljen dosije?
Tek kad su otmičari pohapšeni ustanovljeno je da je vođa ove zlotvorske družine bio okoreli kriminalac Borivoje Jelić iz Bjelovara, a da su mu pajtaši bili Mirko Križić, takođe Bjelovarčanin, i Milan Prpić iz Rijeke. Jelić je svojevremeno pobegao iz zatvora i nastanio se u Nemačkoj gde je zbog pokušaja ubistva šest godina proveo iza brave. Onda je izručen Hrvatskoj i nastavio izdržavanje kazne u Lepoglavi, gde se upoznao i uortačio sa Križićem i Prpićem.
Kad su se domogli slobode, u ostvarenju suludog nauma im je, kako je utvrđeno tokom suđenja u Beogradu, pomogao i neki Predrag Vidaković iz Rijeke. Finansirao ih je Josip Valentić, ugostitelj iz Zagreba, a presudno važnu logistiku im je pružila Jelena Dokmanović, knjigovezac iz Bjelovara, koja je, izgleda, pored nebudne kontrole na titogradskom aerodromu unela oružje i potom sve vreme sedela među otetim putnicima sa kojima je čak i pobegla iz aviona.
Do danas je ostala i ozbiljna sumnja da su u sve bili upleteni i prsti tada zloglasne nemačke terorističke grupe “Bader – Majnhof”. Jelić je osuđen na osam godina zatvora, Križić na pet, Prpić na tri, Vidaković na dve, Valentić na godinu i po, dok je Dokmanovićeva, za veliko čudo i iz do danas nerazjašnjenih razloga, oslobođena. A dr Vukosav – Vule Balević tvrdi da je dosije suđenja otmičarima ovog Jatovog aviona iz nekih razloga spaljen 1992…
Fudbaleri, glumci, političari
Pored fudbalera Budućnosti, među putnicima je bilo starih ratnika, generala, političara, privrednih rukovodilaca, glumaca, pevača, dece, staraca…
Pored ostalih, u avionu su, recimo, bili i narodni heroj, general Milan Šijan, zatim general, čuveni pilot Božo Lazarević, prekaljeni ratnik Dragan – Bataja Sekulić, pa poznati političar iz tog vremena Petar Rakočević, glumci Miša Janketić, Marko Nikolić i Žarko Laušević, estradna zvezda Biljana Petrović… Najmlađi putnik je bilo jedno dvogodišnje dete, a ubedljivo najstariji Tomna Vučelić sa gotovo 90 godina…
