Ono što je posebno zanimljivo i indikativno, o toj drami aviona jugoslovenskog civilnog vazduhoplovstva na letu iz Beograda, koji je 8. juna 1948. godine umesto u Sarajevo pod oružanom pretnjom otmičara preleteo Jadran i spustio se u Bari, pa se tek odatle vratio i prizemljio podno Trebevića, ali sa četiri putnika manje, nikakvih podataka nema ni dr Vukosav – Vule Balević iz Tivta, čovek koji je život posvetio istoriji jugoslovenskog vazduhoplovstva i, pored ostalog, nakon dugotrajnih, predanih i pažljivih istraživanja sročio veliku dvotomnu studiju o svim udesima i otmicama jugoslovenskih aviona.
Akcija “desperadosa”
Studija je još bila u rukopisu kad je ovaj plemeniti i predusretljivi čovek bez dvoumljenja otvorio i svesrdo mi pokazao do kakvih je sve saznanja i podataka došao tokom dugotrajnog istraživanja.
– U istoriji vazduhoplovstva, odnosno u naučnoj statistici uopšte – kaže dr Balević – prvom otmicom aviona u svetu se smatra ona koju su još 1930. godine izvršili peruanski pobunjenici, “desperadosi”, kada su oteli avion sa dvadeset putnika i od zloglasnog diktatorskog režima u Limi iznudili oslobađanje šest zatočenih pobunjenika (po nekim istraživanjima, u svetu se od tada pa za narednih pedeset godina dogodilo oko 460 otmica aviona, od kojih su mnoge imale i teške, tragične epiloge, u kojima je stradalo blizu 400 putnika i više od pedeset članova avio-posada, napomena B. S).
U jugoslovenskim arhivima i literaturi – veli dalje Balević – stoji podatak da je prvu otmicu, klasični prebeg izveo Hrvat Vladimir Kren, pilot Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva iz sastava 63. avijatičarske grupe. On je iznad Zagreba pobegao u Austriju, da bi se potom vratio u Zemun i stavio na raspolaganje Nemcima za koje će posle sve do kraja rata obavljati razne špijunsko-diverzantske zadatke.
– Prema podacima do kojih sam ja došao, zvanično prva otmica aviona u Jugoslaviji se dogodila 16. jula 1949. godine – kaže dr Vukosav – Vule Balević (dakle nešto malo više od godinu dana pošto su Spomenka Tomović i njeno društvo oteli avion i prebegli u Italiju, napomena, B. S). Otet je avion Jata na redovnoj liniji Sarajevo-Beograd. Bilo je to vreme velike stagnacije ove avio-kompanije, koja je u svojoj floti imala trofejne “junkerse”, a nakon razlaza sa Sovjetima i raspada kompanije JUSTA, Jatu je pripalo i nekoliko aviona tipa “Lusinov 2”, koji su, preuređeni i prilagođeni putničkom saobraćaju – ustvari, bili prethodnica, prototip američkog DC-3. Jedan takav preuređeni DC-3, odnosno “mala dakota”, kako su ga popularno zvali, dodeljen je kapetanu Romeu Adumu, veteranu još iz predratnog vojnog vazduhoplovstva…
U partizanskoj eskadrili
Adum je pre rata leteo i za Aeroput, a početkom Drugog svetskog rata i oružane borbe protiv okupatora, on se sa svojim junkersom našao u maloj partizanskoj eskadrili. Odatle je u jednom momentu dopao u italijansko zarobljeništvo. Kad su saznali da je dobroćudni, mirni i poslušni zarobljenik profesionalni pilot, Italijani su mu jednog dana ponudili da bude pilot u italijanskoj ratnoj avijaciji. Po reakciji i iskazanom zadovoljstvu i spremnosti, Italijani su mu poverovali i poverili avion, a on iskoristio prvu operaciju na nebu iznad Dalmacije, pobegao i priključio se partizanima:
– Zbog te ispoljene hrabrosti bio je odlikovan – kaže Balević. – Potom je do kraja rata ostao u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu, a čim je formiran Jat, postao je jedan od njegovih prvih i vodećih kapetana.
Tog julskog prepodneva 1949, Romeo Adum je sa desetak putnika poleteo iz Sarajeva za Beograd. Bilo je sunčano i toplo vreme i samo što je svoju “malu dakotu” usmerio na ustaljenu maršrutu, iz grupice putnika koji su mirno i zainteresovano posmatrali pejzaže pod sobom, izdvojila su se tri muškarca i krenuli ka pilotskoj kabini, malom, improvizovanom pregradom odvojenom prostoru sa dva sedišta ispred kontrolne table i komandi, na kojima su sedeli kapetan Adum i navigator – telegrafista Mihajlo Petrović (po nekim podacima potomak čuvenog pilota veterana Mihajla Petrovića, koji je poginuo na bojištu kod Skadra 1913. godine, napomena, B. S).
Kapetan Adum je primetio pridošlice, ali nije obraćao pažnju, i dalje je mirno pilotirao. Kad mu je jedan od njih strogim glasom zapovedio da avion usmeri prema Italiji, prema Bariju, Adum se trgao jer je prepoznao glas svog kolege, kapetana Pudarića (Balević mu ne navodi puno ime i prezime, a nema podataka ni o ostaloj dvojici otmičara, prim B. S), koji je tada radio u Upravi jugoslovenske vazdušne plovidbe i sa kojim se Adum povremeno viđao i družio…
Adum nije reagovao na zapovest “iza leđa”, nastavio je ustaljenim kursom, odlučan da ne posluša Pudarića i družinu i da, uprkos pretnjama, produži prema Beogradu. Odlučni da ostvare svoj naum, otmičari su potom čvrsto vezali i onesposobili kapetana Aduma, a za pilotske komande je seo Pudarić, inače Hrvat, rođen u Karlovcu. Kao iskusan letač, on je napravio zaokret i usmerio letilicu prema Bariju.
Odmah po sletanju u Bari, otmičari su izašli iz aviona, predali se italijanskim karabinjerima zatražili i, naravno, odmah i dobili azil, a zbunjeni i uplašeni malobrojni putnici su pomogli posadi da se vrati na svoja mesta…
Stradao u nesreći kod Beča
– Italijanske vlasti su potom dozvolile da se jugoslovenski avion, nakon kraćeg zadržavanja i dolivanja goriva, vrati u Beograd – kaže dr Vukosav – Vule Balević, koji napominje da je kapetan Pudarić ubrzo nestao u mraku azila, a stradao je i hrabri kapetan Romeo Adum u avionskoj nesreći kod Beča, 10. oktobra 1955. godine kada je sa konverom – CV – 340 udario u brdo Kalenberg iznad Bečke šume – on i još šest putnika i članova posade su izgoreli u prednjem delu prepolovljene letilice, dok je 19 putnika u repnom delu trupa aviona spaseno…
