Ni naslednik pilota Vladimira Vodopiveca, njegov sin – imenjak, Vladimir Vodopivec junior, takođe pilot, sa kojim sam se sreo u leto 2016. kada se upravo pripremao da sa šezdeset i pet godina života krene u zasluženu penziju, nije se prizemljio bez bure u svojoj dugoj i plodnoj letačkoj karijeri. Nije, naravno, bilo bez uticaja to što mu je otac bio pilot da se i on opredeli za tu profesiju, jer je uz oca praktično odrastao na aerodromskoj pisti i uz buku aviona:
– Ja sam se, međutim, odmah opredelio za civilno vazduhoplovstvo i na vojnim avionima sam leteo samo onih godinu i po dok sam služio vojni rok u školi rezervnih oficira u Zadru – kaže ovaj stameni čovek, koji je dugo komandovao posadama aviona JAT, potom i podgoričkog Montenegroerlajnza, a onda se od 2009. otisnuo u svet i leteo za pojedine inostrane avio-kompanije.
Dim i šok
Tako je dospeo i u somalijsku kompaniju
Daloerlajnz čije je sedište u Dubaiju. Ime kapetana pilota Vladimira Vodopiveca mlađeg, po opštem mišljenju, u tom trenutku jednog od najboljih i najiskusnijih još aktivnih pilota, ne samo sa prostora Srbije i Crne Gore, dospelo je u orbitu svetske javnosti početkom februara 2016. kada je globus obletela vest da je uspeo bezbedno da prizemlji teško oštećeni somalijski avion i spase svih sedamdeset i četvoro putnika i članova posade.
Tog 2. februara sa aerodroma Aden Ade u Mogadišu u nebo se vinuo erbas 321 somalijske kompanije Daloerlajnz sa 75 putnika i članova posade na čelu sa kapetanom Vodopivecom, na redovnoj liniji Mogadiš – Džibuti. Pošto je tog jutra avion turske kompanije Turkišerlajnz iznenada otkazao let na toj liniji, somalijski avion je preuzeo njegove putnike, uglavnom Turke, koji su nameravali da se iz somalijske prestonice, sa roga Afrike, prebace u susedni Džibuti. Sve je izgledalo normalno, koliko se uopšte može govoriti o normalnosti i redovnosti na ovoj možda najnenormalnijoj, najnesigurnijoj i najnebezbednijoj tački “Crnog kontinenta”.
– Posle samo nekoliko minuta, još smo bili u fazi uzletanja, možda na visini od nekih 3.700 metara, odjednom je odjeknula eksplozija – seća se kapetan Vodopivec junior. – Nestalo je pritiska u avionu, do pilotske kabine su doprli dim, prašina i prljavština, nepobitni dokazi da se dogodilo nešto nenormalno. Srećom, nije ipak bilo prevelike panike i pometnje i šok je trajao ne više od petnaestak sekundi. Sinulo mi je da je najvažnije sačuvati smirenost i prisebnost, pribrati se i hladne glave odlučiti šta valja činiti. Brzo sam preuzeo komande, a kopilotu Rikardu prepustio radio-vezu da kontroli na aerodromu u Mogadišu najavi vanrednu situaciju, odnosno da se moramo vratiti na polazište. Eksplozija se, srećom, kako sam već naglasio, dogodila odmah po uzletanju, odnosno dok smo još bili u fazi penjanja, jer da je do nje došlo na većoj visini, posledice bi, verovatno, uprkos svemu, bile fatalne.
Rupa na trupu
Nije, kaže, u tim trenucima razmišljao ni o oštećenjima aviona niti o opasnostima koje prete:
– Jednostavno, koncentrisao sam se i svu pažnju usredsredio kako da avion bezbedno spustim na pistu. Na svu sreću odmah sam uvideo da svi najvažniji sistemi za tu operaciju funkcionišu, da ih eksplozija nije oštetila i onesposobila, a obavestili su me i da ni među putnicima nema panike, da su samo dva lakše ozleđena i da je pritisak “isisao” samo jednog, koji je sedeo na sedištu na desnoj strani, do prozora, tik iznad desnog krila aviona, gde je, kako će se pokazati, bomba i eksplodirala i napravila veliku rupu na trupu letelice…
Kapetan Vodopivec je, veli, od prvog trena verovao i tvrdio da je u pitanju bila bomba, odnosno teroristički akt, da je taj “kolač” verovatno bio namenjen i pripravljen turskoj
avio-kompaniji, koja je – da li zato što je imala neku dojavu ili na neki drugi način naslutila opasnost – tog dana otkazala let od Mogadiša do Džibutija.
Somalijski zvaničnici su, međutim, u početku sejali sumnje da možda i nije bila u pitanju podmetnuta bomba i akt terorizma nego eksplozija koja je usledila kao posledica nekog tehničkog kvara na samom avionu. Brzo će se, ipak, pokazati da je posredi pripremanje terena da se od osiguranja naplati što više novca.
Pojavili su se, međutim, neoborivi dokazi da je u avionu eksplodirala bomba, što je stručna komisija brzo i lako ustanovila i po karakterističnim oštećenjima na samom avionu, a pronađeni su i tragovi eksploziva. Uz sve to, pojavilo se i više svedoka sa zemlje, iz gradića Balad, tridesetak kilometara severozapadno od Mogadiša, koji su tvrdili da su čuli eksploziju, videli plamen i dim, a potom i kako iz aviona ispada ljudsko telo i kao buktinja leti ka zemlji. Ubrzo je u tom reonu pronađeno i identifikovano telo izvesnog Abdisalama Barleha (56), ali nikada nije do kraja razjašnjeno da li se radilo o bombašu-samoubici ili je on nevina žrtva – stradao ni kriv ni dužan. Nije, naime, ustanovljeno da li je tempirana bomba eksplodirala u džepu naslona sedišta ispred njega ili se, po drugoj verziji, ona nalazila u njegovom lap-topu, a da on nije ni znao za nju. Bilo kako bilo, on je, zahvaljujući prvenstveno kapetanu Vladimiru Vodopivecu mlađem, bio jedina žrtva u ovom terorističkom napadu, za koji je sumnja pala na zloglasnu terorističku organizaciju Al Šabab.
Sačuvao prisebnost
– I u najboljoj obuci na zemlji, na najsavremenijim simulatorima, možete da uvežbate i dočarate sve izuzev te situacije: kako izgleda kad u avionu eksplodira bomba, šta valja i šta se u tim okolnostima može preduzeti, jer niko ne može predvideti ni kakve razorne moći može biti eksplozivna naprava, ni kakva sve oštećenja u avionu može napraviti. Čovek jednostavno nikada ne može biti potpuno pripravan, ne može da zna do kojeg intenziteta može da skoči njegov adrenalin, ali mora da zna da je najvažnije sačuvati prisebnost i usredsrediti se samo na to kako da održi i stabilizuje avion i pripremi ga za uspešno i bezbedno prizemljenje – priča Vladimir Vodopivec.
