A da ne bi doživela potpuni krah i poraz na pitanju incidenata i gubitka dva aviona u jugoslovenskom vazdušnom prostoru, američka diplomatija je kasnije pokrenula akciju da preko evropskih hidrometeoroloških centara pribavi potvrdu o vremenskim prilikama nad Jugoslavijom u danima kad su njihovi avioni oboreni, odnosno da na osnovu tih podataka pred svetom prikaže kako su, bajagi, vremenske prilike krive da njihovi avioni zalutaju i dođu na nišan, postanu mete jugoslovenskih lovaca, ali sve to nije dalo rezultata jer je bilo previše prozirno i lakomisleno.
Time je stavljena tačka na tu veliku aferu, a Amerikanci i njihovi evropski saveznici su konačno shvatili da je Jugoslavija mnogo ozbiljnija priča, mnogo ozbiljnija i jača državna tvorevina nego što su mislili, da ni Hitler i Musolini, kao ni toliki pre njih, nisu sasvim slučajno polomili zube na tom tvrdom balkanskom orahu.
Podla izmišljotina
Pukovnik – pilot Miloš Mido Milikić, već pomenuti kolega i prijatelj pilota Vladimira Vodopiveca, ne samo da nije ništa znao, ništa čuo o toj otmici jugoslovenskog aviona sa linije Beograd – Sarajevo početkom juna 1948. godine, nego nije čuo ni da je Vodopivec imao u to vreme, odnosno tri meseca posle te otmice kad ga je on sreo i upoznao, nekakvih posledica, eventualnih suspenzija ili tome slično, pošto postoje spekulacije da je i posada aviona, odnosno vođa vazduhoplova, bio, bajagi, kažnjen zbog toga što je poslušao naredbu otmičara i avion usmerio ka Italiji.
U tim spekulacijama gdegde se išlo dotle da je i pilot Vodopivec, tobož, osuđen pred vojnim sudom na dve godine zatvora, ali je sve to, sasvim je izvesno, bila maštovita kombinacija, zlovoljna i podla izmišljotina zasnovana na sumnji da je i posada na neki način pomogla otmičarima.
Sve to je, najverovatnije, podupirano i temeljeno na jednoj poluprečenici iz optužnice protiv majke, brata i sestre otmičarke Spomenke Tomović, odnosno Dejana Petrovića, brata njene saučesnice u otmici Aleksandre – Saše Petrović.
Tužilac, naime, na jednom mestu nedvosmisleno tvrdi da su Spomenka Tomović i Aleksandra Petrović svoj “zločinački poduhvat” izvele “uz pomoć i u dogovoru sa posadom aviona”, što, naravno, baca logičnu sumnju prvenstveno na glavnokomandujućeg, kapetana posade Vladimira Vodopiveca.
– Zaista ništa ne znam o toj Vladovoj neplaniranoj “misiji” u Italiji, niti sam ikada čuo nešto o tome – ponavljao je Mido Milikić – ali dobro pamtim i znam da je on nedugo posle te planirane misije Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u tada prijateljskoj Albaniji, prekomandovan u Vojno-opitni centar za probnog pilota na novim letilicama. Ne znam da li je to, eventualno, bila neka suspenzija ili kakva kazna za njega. Ja bih ipak rekao da je on tamo otišao svojevoljno, “po potrebi službe”, odnosno da je to bilo svojevrsno priznanje za jednog od najtalentovanijih, najsposobnijih i najiskusnijih među nama. Sigurno je da je on koju godinu kasnije i definitivno otišao iz ratnog vazduhoplovstva, mada, i opet nisam siguran i ne sećam se da li je i to bilo “po sili zakona” ili po njegovoj izričitoj želji…
Nesreća u Batajnici
– Iz tog vremena, inače, a mislim da je to bilo 1952. godine – prisećao se dalje Milikić – datira i jedna avionska nesreća, posredno vezana za ime Vlada Vodopiveca. Tokom priprema za jedan aeromiting na aerodromu Batajnica, Vlado je – koliko se sećam, tada je bio major – uvežbavao neku letačku figuru koja je podrazumevala izvlačenje aviona sa male visine nakon lupinga. Sa njim je u paru bio Buca Bojković. Vlado je uspeo, izvukao se, a Buca, nažalost, nije…
Naravno, čim je video šta se desilo, Vodopivec se prizemljio, stao pred tadašnjeg komandanta Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, generala Zdenka Ulepića, i kroz suze raportirao:
– Druže generale, ubio sam kapetana Bojkovića…!
Iako je, naravno, bilo sasvim jasno da je u pitanju klasična nesreća kakve se neretko dešavaju u takvim situacijama, da u tome nema nikakve njegove krivice ni odgovornosti, ovog plemenitog i veoma odgovornog čoveka je duboko ganula tragedija druga i prijatelja, dotle da je on, izgleda i zbog toga, uskoro i sasvim napustio ratno vazduhoplovstvo i posvetio se civilnoj avijaciji (Buca Bojković je, inače, bio jedan od oko 650 jugoslovenskih pilota, koji su, kako je tvrdio Miloš Mido Milikić, veliki poznavalac i marljivi i pomni istraživač tog poglavlja istorije jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, stradali u avionskim udesima od Drugog svetskog rata do raspada Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, napomena B. S.).
– Moj otac se demobilisao, odnosno otišao iz ratnog vazduhoplovstva već 1953. ili 1954. godine – kaže Vladimir Vodopivec mlađi – i od tada se sasvim posvetio civilnom vazduhoplovstvu, odnosno Jugoslovenskom aerotransportu. Ostalo je zapamćeno da je on dovezao prvu karavelu na beogradski aerodrom, potom i prvi boing 707, da je bio instruktor i šef pilota JAT-a.
Vladimir Vodopivec je otišao u penziju 1980. godine, a potom je još nekoliko godina radio kao instruktor. Umro je iznenada 2012. u 92. godini života.
Radio-telegrafista zatražio azil
U obrazloženju optužnice tužilac, međutim, precizira da se to odnosi na radio-telegrafistu, izvesnog Šporera, koji je takođe ostao u Bariju i sa ostalim otmičarima zatražio azil u Italiji (ni o Šporeru, ni o drugom momku, četvrtom članu “bande” otmičara, brat i sestra Spomenke Tomović, Vladeta i Olga Lola, nisu mogli da kažu ništa, niti mi je pošlo za rukom da na drugi način doznam nešto više o njima i njihovoj sudbini – vreme je učinilo svoje i sve zamelo u magline zaborava).
