Valja još jednom naglasiti da se drama prebega četvoro Jugoslovena u Italiju dogodila tako što su oteli avion sa redovne linije Beograd – Sarajevo, em što je, po svemu sudeći, bila jedna od prvih u Evropi, možda i u svetu posle Drugog svjetskog rata, em što je bila motivisana jednom idiličnom ljubavlju, odigrala u trenutku kad je došlo do velike krize u odnosima Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i objavljivanja dobro poznate Rezolucije Informbiroa, odnosno kad je došlo do potpune blokade i izolacije Jugoslavije i s istoka, ali i sa zapada.
Bili su to, dakle, trenuci kada se o ovakvim slučajevima nije smela reč zucnuti, jer bi to bila prava poslastica za zluradu propagandu protiv Jugoslavije.
Veo misterije
To bi svakako odmah obilato iskoristili i grlato rastrubili i oni koji su Jugoslaviju proglasili izdajnikom i otpadnikom, crnom ovcom u sovjetskom socijalističkom bloku, koja je skrenula na stranputicu sa ravnog i širokog puta koji vodi u svetlu budućnost komunizma, ali i za one koji su Jugoslaviju smatrali “socijalističkim nedonoščetom” koje se nije snašlo u “sudaru svetova”.
Nije stoga ni čudo što je ovaj slučaj tada tako duboko zatrapljen i umotan u debeli veo tajnosti koji ni do danas nije sasvim skinut. Zato je i razumljivo što je oko svega ispletena mreža nagađanja i spekulacija koje u dobroj meri još traju, svakako i stoga što se, u krajnjem sve vrti oko Božidara Tomovića, čoveka na čije je ime stavljena hipoteka “narodnog neprijatelja”, zbog čega mu je nevinom odrubljena glava, a na njegovu porodicu bačena nezaslužena anatema.
Razumljivo je što je tako bilo dok su u životu bili oni koji su vedrili i oblačili, koji su, vaktile, bili sila i strepaca, sudili preko kolena i prvo krojili pa posle merili, oni koji su tako bezdušno, bezumno i nemilosrdno zapečatili sudbinu Božidara Tomovića, ali nije razumljivo što to traje i danas kad verovatno nikoga od tih više nema ni među živima, što se i na grobu svakoga od njih debeo otkos može pokositi.
U sijasetu nepoznanica i zagonetki koje više od sedamdeset godina traju oko ove otmice, posebno poglavlje predstavlja priča o pilotu koji se tog 8. juna 1948. našao za komandama JAT-ove letelice na liniji Beograd – Sarajevo. Po jednoj verziji, očigledno iz sfere nagađanja, on je, bajagi, odmah po povratku i sletanju u Sarajevo bio uhapšen i osuđen na dve godine zatvora, ali se to krilo pošto je u pitanju bio vojni pilot koji je u nestašici pilota kao ispomoć angažovan i za civilne letove.
Po svemu što sam doznao o tom pilotu istina je i sigurno je samo da je bio pilot jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, a u pitanju je Slovenac Vladimir Vodopivec, čovek koji i mimo ovog slučaja zaslužuje pažnju i nezaborav.
Istinsko prijateljstvo
– On je rođen 1920. godine u Mariboru. Imao je i dve godine starijeg brata Iva koji je takođe, kao i moj otac, odavno pokojni. Oni su se sa roditeljima pre Drugog svetskog rata doselili u Beograd i tu su se zatekli i kad je izbio rat. Deda je poginuo u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. i tu je negde i sahranjen, a baka Tonći je potom uspela nekako da se sa sinovima vrati u Maribor. Za strica Iva ne znam sigurno, a za oca znam da se odmah uključio u Narodnooslobodilački pokret, odnosno Osvobodilnu frontu. Kako mi se čini on je već krajem 1943. ili početkom 1944. upućen u Sovjetski Savez, završio tu brzometnu vazduhoplovnu obuku i odmah se uključio u Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo – kaže sin-imenjak poznatog pilota Vladimir Vodopivec, rođen 1952. godine, koji je nasledio ne samo ime svog znamenitog oca nego i njegovo izuzetno, izazovno i plemenito, ali i veoma odgovorno i opasno zanimanje – i on je penziju stekao kao pilot.
– Ja sam u septembru 1948. godine došao na mesto komesara 113. lovačkog puka Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, koji je tada uglavnom bio baziran u Albaniji – u Tirani, Korči i Đirokastru, rodnom mestu Envera Hodže – i imao je zadatak da štiti nebo nad Albanijom od upada aviona iz Grčke – ispričao mi je 2016. godine, malo pre iznenadne smrti, tada devedesetogodišnji Miloš – Mido Milikić, nekada jedan od najmlađih partizana, u tom trenutku najmlađi živi nosilac Partizanske spomenice 1941, nekada najmlađi major i najmlađi pukovnik u JNA, u tom momentu oficir sa najdužim pukovničkim stažom, a iznad svega vazduhoplovni as čiji se podvizi i rekordi i danas pamte i prepričavaju.
– Komandant puka je bio major Ljubo Kojić – sećao se dalje Mido Milikić. – Tamo sam tada zatekao i upoznao i Vladimira – Vladu Vodopiveca, već prekaljenog i izuzetno talentovanog i sposobnog pilota, i od tada teče naše istinsko prijateljstvo, koje je trajalo sve do njegove iznenadne smrti, iako su nas životne matice nosile različitim putevima i pravcima. Nikad mi, međutim, nije ispričao ništa o toj otmici i incidentu koji je, eto, kako sada po prvi put čujem i saznajem, izgleda imao nekoliko meseci prije nego što smo se mi sreli i upoznali, jer je očigledno i to tada držano kao velika državna i vojna tajna, kao uostalom i svi slični incidenti iz tog vremena, a Vlada je, dakako, bio taj koji je umeo da ćuti, znao i morao da čuva tu tajnu…
Stasavao uz majku
– Ja zaista ne znam mnogo o mom ocu Vladimiru, pogotovu ne o njemu iz ratnih i prvih poratnih godina kad se još nisam bio ni rodio. Pošto su se moji roditelji razveli nedugo po mom rođenju, ja sam uglavnom rastao i stasavao uz majku Nadu tako da nisam ni imao mnogo prilika da saznam više pojedinosti iz očevom životu, iako smo stalno bili u kontaktu, iako je on presudno uticao da se i ja opredelim za vazduhoplovstvo i postanem pilot – kaže Vladimir Vodopivec mlađi.
