Po onome što sam zapamtila iz priča bake Slavke i tetke Spomenke i što su i koliko zapamtili moja majka Lola i ujak Vladeta, to se izgleda dogodilo nekako na samom početku rata, ubrzo po kapitulaciji Jugoslavije i okupaciji Crne Gore, svakako pre nego što se deda Božidar 1941. godine sklonio iz Podgorice i otišao na Mateševo – kazuje Mirjana – Mima Ognjanović, udata Radosavljević, unuka Božidara i Slavke Tomović.
– Dedu je jednog dana naprasno zabolelo uvo. Kad su bolovi postali nesnosni i neizdrživi, baka Slavka ili možda baš tetka Spomenka, tada devetnaestogodišnja maturantkinja, koja je, po prilici, već dobro govorila francuski i italijanski, pošla do bolnice, koju su naravno držali Italijani, da traži pomoć i zaište kakav lek. Kako je okupaciona vlast očigledno već znala ko je Božidar Tomović, da je reč o veoma uglednom građaninu i sudiji Apelacionog suda, iz bolnice su odmah poslali lekara da ga pregleda, i to baš specijalistu za uho, grlo i nos…
Blaženi osmeh
Na vratima kuće Tomovića se pojavio mladi, tada dvadesetosmogodišnji, šarmantni doktor Đovani – Đani de Vido, rodom iz Padove. Ljubazno i najprilježnije što se može pregledao je pacijenta, odredio terapiju, a potom, izgleda, i nekoliko dana zaredom dolazio da kontroliše kako lečenje napreduje i kako teče oporavak.
Pored toga što je svojom ljubaznošću, ozbiljnošću i predanošću, brigom i očiglednim lekarskim znanjem stekao naklonost i simpatije cele porodice Tomović, pokazaće se da on to nije činio samo zato što mu je to nalagala lekarska etika i što je u pitanju jedan ugledni čovek kakve je, barem u tim prvim danima okupacije, uvažavala i poštovala i okupaciona vlast. Pokazaće se da su njega u tu kuću, pre svega i iznad svega, privlačile jedne oči koje je tu sreo, da je čudo prirode zvano ljubav još jednom uplelo prste i učinilo svoje – da je u tim očima ugledao plamen i osetio toplinu kojom su zračile, a na licu mlađane devojke zapazio blaženi osmeh koji je pri svakom novom susretu bivao sve širi, umilniji i zanosniji.
Mladi lekar, koji je iz rodnih Dolomita po nevolji stigao preko mora u ovu mrku i za okupatore i silnike uvek negostoljubivu zemlju, svojom otmenošću i gospostvenošću, svojom kulturom i ispoljenim strpljenjem i taktičnošću, nada sve svojom lepotom i šarmom, zapalio je kao šumu lepu maturantkinju Spomenku Božidarovu Tomović, koja je odjednom i obnevidela i ogluvela pred pričama roditelja o obzirima, da je svetogrđe i velika bruka i sramota i pomisliti, a kamoli imati kakve veze sa mrskim okupatorom. Ona je samo priželjkivala da potraje ta očeva muka sa uvom i gotovo se poradovala kad je i njenoj mlađoj, tada desetogodišnjoj sestri Olgi – Loli zatrebala pomoć doktora Đanija.
Profesionalac i humanista
– Ja ne mogu sada precizno kazati kad je to tačno bilo, da li već 1941. ili nešto kasnije, tek ja sam se razbolela – seća se Olga – Lola Tomović, udata Ognjanović, 10 godina mlađa sestra Spomenke Tomović. – Dobila sam anginu i izuzetno visoku temperaturu, a to je, naravno, bilo vreme kad nije bilo antibiotika i kad se od gnojne angine i visoke temperature često i umiralo.
– Kako su i bolnice i ambulante bile pod italijanskom kontrolom i u njima radili italijanski vojni lekari, mene majka povede u bolnicu kod tog doktora Đanija koji je tada već bio specijalista za uho, grlo i nos, a pre mene je lečio i moga oca. Sećam se samo da je bio vrlo ljubazan, dao mi je neku injekciju, neke lekove i obećao da će i svratiti kod nas kući da me poseti i vidi kako napreduje lečenje. Tako je i bilo. Došao on da me obiđe. Moj otac nije mnogo ljubio Italijane jer su nas porobili i doneli rat i nevolju, ali je ovaj bio drugačiji – od prvog trena bio je oličenje svega onoga najboljeg, najlepšeg i najplemenitijeg što krasi čoveka tog podneblja. Takav je bio i, kako će se ispostaviti, ostao do kraja života…
– Ja sve to tada, naravno, nisam zapažala niti razumela – možda i zato što sam se plašila lekara i injekcija. On je u našu kuću došao kao pravi profesionalac i humanista sa vrlo ozbiljnom namerom da nam pomogne i ne sluteći da će tu sresti jednu prelepu, stasalu devojku, moju sestru Spomenku, koja je po temperamentu i otvorenosti bila sušta suprotnost njemu. Ona vatrena i otvorena, on miran, odmeren i tih.
No, možda je baš to, te njene gordost i lepota, taj drugačiji temperament, držanje i zrelost, bilo ono što je oduševilo i privuklo mladog Italijana, dotle da se on očigledno, kako se to kaže, zaljubio na prvi pogled, ma i Spomenka u njega.
Zlobna ogovaranja
– Bilo kako bilo, tek on je od tada, s vremena na vreme svraćao u našu kuću i pošto sam ja ozdravila, i kad više nije bila potrebna njegova pomoć, pogotovu otkad je tata otišao na Mateševo i sklonio se iz Podgorice. Uvek bi našao neki povod i smislio neki zgodan i opravdan razlog da svrati. Jednom je, recimo, banuo na moj rođendan, iako to nije bilo neko slavlje niti ga je moglo i biti u ratnim prilikama, a uz to niko ga nije ni zvao. On je valjda zapamtio kad sam rođena dok me lečio i dođe nezvan. Uvek je, međutim, bio fin i smeran, uporan, ali nenametljiv. Posedeo bi, počastio se i sve se, što se tiče njega i Spomenke, svodilo na razgovor i stisak ruke pri pozdravu – Spomenka je tada, koliko se sećam, pored francuskog, koji je naučila u školi, već sasvim dobro govorila i italijanski. Naravno, tu je uvek bila prisutna naša stroga majka tako da su se ti susreti Đanija i Spomenke događali samo tu u kući i sigurna sam da se nikad nisu sreli nigde van kuće niti je to majka dozvoljavala. Svejedno, komšije su zapazile da neki Italijan svraća u našu kuću i zlobna ogovaranja nisu izostala, iako za njih u tom trenutku zaista nije bilo nikakvih razloga – priča Olga -Lola Tomović.
