U potrazi za kakvim poslom Slavka Tomović se jednog dana zaputila i u Ministarstvo prosvete i zakucala pravo na vrata u to vreme svemoćne Mitre Mitrović, supruge Milovana Đilasa, koja je tada tamo vedrila i oblačila. Računala je opet na staro, predratno prijateljstvo, koje su Božidar i ona imali sa njom, da će je Mitra razumeti i priteći joj u pomoć, bez obzira na sve, da ona i njena deca nisu krivi niti imaju ikakvih zasluga zato što je Božidara neko proglasio “narodnim neprijateljem” i presudio mu po kratkom postupku i što se njen sin Dragan našao u toj nesretnoj koloni na “putu bez povratka”…
– Dolazi u obzir samo Kosmet, idi u Prištinu, čeka te mesto učiteljice – rekla joj je hladno Mitrovićka i ne pomenuvši nas troje, već pristasale dece, koja ostaju na ulici u Beogradu – sećao se Vladeta Tomović onoga što je majka ispričala po povratku iz Ministarstva prosvete.
Svetla tačka
– U mojoj majci je, valjda, ta bezdušnost stare prijateljice i poznanice, koja je odjednom postala sila i moć, probudila inat i ponos, digla je na noge i u trenu ojačala – mirno je ustala, bez reči klimnula glavom u znak prihvatanja ponude i krenula iz kabineta da se sprema na mučni i neizvesni put, kao da će to potrajati dan ili dva, kao da joj deca ostaju zbrinuta i u blagostanju…
Kako bilo, tek Slavka Tomović je prihvatila “velikodušnu” ponudu Mitre Mitrović i otišla u Prištinu. Samo oni koji, poput njene dece, pamte kako je Beograd izgledao te prve poratne godine, mogu zamisliti kako je izgledala Priština i kako je bilo njihovoj majci kad se našla u bedi i mraku te zaostale, zapuštene, podeljene i zakavžene sredine, u kojoj je još besneo rat sa balistima, u kojoj je strah od balista bio još veoma izražen.
Ipak, “proradile” su stare crnogorske prijateljske, plemenske i rođačke veze. Slavka se smestila i stanovala kod rođake Miladina Popovića, poznatog revolucionara, rodom sa Lopata, iz Lijeve Rijeke, kojeg su Božidar i ona poznavali još iz predratnog perioda kao jednog od najistaknutijih komunističkih vođa na Kosmetu. Oni su ga, po sećanju njihovog sina Vladete, u nekoj prilici tada i upozorili da se čuva Šiptara, da su podmukli i opasni i da bi mu mogli doći glave čim im se ukaže prilika, ali se on, izgleda, na to samo grohotno nasmejao: čuj da mene ubiju Šiptari!
– Kad se u martu 1945. godine saznalo da je poginuo, da ga je balista ubio u kancelariji u Prištini – mi smo tada još bili u Kraljevu – moja majka je zaplakala za njim kao da joj je bio brat i prisetila se tog predratnog razgovora sa njim, žaleći što se obistinila njena i Božidarova zla slutnja…
To što se smestila i stanovala u prijateljskoj kući bilo je, izgleda, jedina svetla tačka u tom tadašnjem mraku bede i neznanja, svakovrsnih problema i nevolja sa kojima se Slavka Tomović borila u sirotinjskoj, zaostaloj i nepismenoj sredini, prepuštena da pliva i snalazi se kako zna i ume, da organizuje nastavu gotovo bez ikakvih uslova i ičije pomoći.
Uporna Spomenka
– Ostala je godinu dana – ispričao mi je njen sin Vladeta. – Kad se vratila sa Kosmeta gotovo da je nismo prepoznali. Jasno se videlo kako joj je bilo i šta je izdržala. Bila je to uboga, oronula starica, sasvim posedela i uvenula, dobila šećer i krvni pritisak – ni senka od nje i njene lepote.
Iduće školske godine se nije vratila u Prištinu. Više ne znam, ili je to, možda, ona krila i od nas, ko joj je i kako pomogao – biće ipak da je opet proradilo neko staro dobro predratno prijateljstvo, njeno i Božidarovo – tek ona je nekako uspela da reguliše neku prevremenu penzijicu i skrasi se s nama u Beogradu.
– Kad smo saznali šta se i kako desilo sa tatom – seća se dalje Olga – Lola Tomović, udata Ognjanović – kad smo se pomirili sa sudbinom da ni Dragan sigurno više nije živ i da se nikad neće vratiti, kad je majka morala da ode na službu u Prištinu, nas troje smo ostali u Beogradu da se zlopatimo kao podstanari i snalazimo na goloj ulici kako znamo i umemo.
Spomenka je upisala studije, ali je uz to morala i da radi. Lako bi našla službu, bilo je to ono mučno posleratno vreme kad nije bilo mnogo pismenih, ali bi isto tako lako i gubila posao čim bi se doznalo ko je i čija je – da joj je otac ubijen kao narodni neprijatelj, a brat odstupio sa četnicima za Nemcima…
– Ona, međutim, nije mnogo hajala za to ili barem pred nama nije ispoljavala poseban bes zbog toga, sigurna, valjda, da je ta priča o ocu velika i zlurada laž i da će se sve jednom razjasniti i dokazati – da otac nije bio nikakav “narodni neprijatelj” i da ni Dragan nije bio nikakav veliki četnik, već mladić koji je u smetenoj i zaplašenoj gomili naroda i demoralisane kraljeve vojske pred kraj rata pokušao da se skloni pred vihorom pobednika i nekako sačuva glavu. Uporno je nastavljala da traži posao, jer je to bio jedini način da nekako opstanemo u tom vremenu i u tome nije posustajala ni kad se majka vratila iz Prištine i uspela da obezbedi neku sirotinjsku penziju…
Družila se i sa kraljicom
– Moja majka je, inače, bila veoma sposobna i jako vredna i marljiva žena, cenjena i pribrana u svakom društvu – seća se Slavkina ćerka Olga – Lola. – Jedno vreme je bila čak i predsednica Ženskog dobrotvornog društva. Jednom je, prigodom neke godišnjice bila i u maloj, probranoj delegaciji koja je sa kraljicom Marijom išla na Oplenac, da položi cveće i zapali sveću na grobu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića – sećam se, u kući je dugo stajala i jedna majčina fotografija sa kraljicom, snimljena tada na Oplencu.
