Proleće je te 1948. godine zadocnilo. Otegla se zima, careva godina, zatrajala Baba s jarčevima, izdizala i zdizala duže nego obično, đavoli se štenili i potvrđivala stara mudrost da je od Savina do Đurđeva dana sto dana i da svaki može biti zimski, studen i snegopadan.
Progrejalo oko Blagovesti i izmamilo voće, procvetalo kao nikad, a onda trefpio sneg kao da je Božić. Sve smrzlo i studen spržila, nije ostalo zelena omara, no se gora listom ponovo sasvim zaodenula tek u leto kad je nadošla druga, letnja mezgra. Onaj ko je ugrabio i rano uzorao i posejao kakvu crkavicu, morao je iznova, a onima koji nisu imali ili mogli nabaviti semena, ostale njive neorane i pretvorile se u zakorovljene utrine.
Stariji, oni koji su duže pamtili i pomnije pratili nebeske prilike, zabrinuto su vrteli glavom i zborili da su to rđavi znaci i da bi opet moglo biti rata. Da je tako bilo i uoči turskih ratova i uoči oba švapska rata: ispoganili se ljudi pa i vreme, iskovrežili i zemlja i nebo i sve iskesilo i zube pokazalo da satre nebojše i lakoumnike, ali i da pomori sirotinju i nedužne. Da je, konačno, ostala priča kako su sve ratove, sve sukobe i pohare, sve velike prevrate i lomove, prvo najavljivala nebesa – da su sve prestupne godine donosile nevolje i da ih bez neke ne zovu prestupne.
Nekako je odjednom malo splasnuo i onaj elan trogodišnje obnove ratom opustošene i uništene Jugoslavije. Pesmu i udarnički zanos smenila briga i ljudi odjednom zaćutali, umirili se i počeli tiho da zbore i očima da se pozdravljaju kao da su naslutili da se neko golemo i neobjašnjivo zlo sprema.
Sve je počelo negde polovinom marta kad se brzinom munje pronela zloslutna vest i šapatom počelo govorkati da su se Rusi nešto naljutili, da su se Staljin i Tito zbog nečeg sporečkali i odnosi se pokarabusili. Da su sa Urala preko Karpata počeli da duvaju neki ledeni vetrovi, da više nema one stare, iskonske ljubavi i da bi nam ovog puta sa istoka moglo smrknuti.
Iako niko ništa nije glasno rekao, svi su to nekako doznali ili naslutili – čovek, izgleda, samo zlo i nesreću uvek nepogrešivo nasluti i predoseti i za to ima neko posebno čulo, koje ga ne vara. A svi su, ipak, ćutali i u neverici se povlačili u sebe.
Prvi znak i sigurna potvrda da se stvarno nešto krupno iza brda valja bilo je naglo smanjenje broja Rusa, vojnih i drugih sovjetskih stručnjaka i savetnika koji su do tada vrveli po većim gradovima i ponašali se kao u svojoj kući. Gutkalo se kako su se, tobož, naljutili i otišli, jer ih, bajagi, domaćini nisu ugostili i ispoštovali kako treba i kako su očekivali. Onda je gotovo preko noći počelo uklanjanje Staljinovih slika sa javnih mesta, ustanova i kancelarija gde su do tada stajale rame uz rame sa Titovim slikama.
Iznenađenje i briga su bili tim veći što je ni pola godine ranije, krajem septembra 1947, u Varšavi osnovan Informacioni biro komunističkih partija – Informbiro – i što je Jugoslaviji tada ukazana čast i poverenje da sedište Informbiroa bude u Beogradu, a tri meseca kasnije u Beogradu je održano i prvo zasedanje tog međunarodnog komunističkog tela. Tada je, pored ostalog, odlučeno da i sedište redakcije glasila Informbiroa, bude smešteno u Beogradu, u zgradi “Borbe” (čelni čovek je bio Pavel Judin, kadar Sovjetske komunističke partije, a i kompletan novinarski sastav je bio iz Sovjetskog Saveza).
Nedugo potom, međutim, Staljin se javno namrgodio na ideju o stvaranju neke vrste balkanske federacije. Bes je iskalio na Georgi Dimitrova, čelnog čoveka Bugarske komunističke partije, mada je već tada bilo jasno da je ta “zdravica” bila namenjena Josipu Brozu Titu, nesumnjivo najuticajnijem akteru te priče i glavnom poborniku te ideje.
Pismo i odgovor
Već krajem marta 1948. godine na adresu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije stiglo je oštro, uvredljivo i omalovažavajuće Staljinovo pismo, preteča čuvene Rezolucije Informbiroa o stanju u KPJ, koja će uslediti tri meseca kasnije.
Ništa se nabolje nije promenilo ni posle odgovora CK KPJ na Staljinovo pismo, koji je usledio petnaestak dana docnije. Iako je i to obavljeno u najstrožoj tajnosti, ipak se saznalo da je jugoslovensko partijsko, pa dakako i državno rukovodstvo, negiralo i odbacilo sve Staljinove optužbe i velikom bratu jasno stavilo do znanja da Jugoslaviji niko neće i ne može tutorisati, pogotovu ne neosnovanim, neistinitim i iskonstruisanim optužbama.
Rezolucija Informbiroa
Kao što je uglavnom poznato, Staljin je posle odgovora CK KPJ inicirao novo zasedanje Informbiroa, koje je održano u Bukureštu od 20. do 28. juna 1948. godine. Jugoslovenska delegacija, a insistirano je da je predvodi lično Tito, nije otišla na to zasedanje, kojem nisu prisustvovali ni lideri Poljske i Bugarske komunističke partije, Vladislav Gomulka i Georgi Dimitrov, a i domaćin, lider rumunske komunističke partije George Georgiu Dež je svojim stavovima i, najblaže rečeno, neugodnim pitanjima dovodio u opasnost konačni ishod zasedanja, odnosno da li će ili ne biti osuđena KPJ.
Ipak, 28. juna većina se priklonila stavovima Sovjetskog Saveza i podlegla pritiscima sovjetskih predstavnika, pa je konačno sročena i objavljena poznata Rezolucija Informbiroa o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije, u kojoj su uglavnom ponovljene kritike i optužbe iz već spomenutog Staljinovog pisma, opširno razrađene u osam poglavlja. Ključna optužba je bila da jugoslovensku patiju vode strani, zapadni špijuni i plaćenici, da je Tito pion i eksponent imperijalističkih sila, čiji je zadatak da razbije i razori jedinstvo KPJ i Jugoslaviju skrene na kolosek koji vodi u buržoasko, kapitalističko društvo.
