Krajem 1943. godine manastir Vojlovicu posetio je general Milan Nedić, predsednik okupacione srpske vlade, i izložio patrijarhu Gavrilu plan prema kojem bi on primio ponovo upravu Srpske pravoslavne crkve i sazvao Sveti arhijerejski sabor, gde bi bio izdat proglas protiv Komunističke partije a narod pozvan na lojalnost okupatoru. Obrazovalo bi se i namesništvo, a jedan od namesnika bio bi patrijarh. I vladika Nikolaj je trebalo da bude pušten iz zatvora u Beogradsku patrijaršiju, ali ne bi imao pravo povratka u Žičku eparhiju. Patrijarh je posle posete sastavio odgovor Nediću sa primedbama, i dao Nikolaju na mišljenje. Vladika mu je rekao:
– Prvo, Vaša svetosti, ne smemo Nedića nazvati predsednikom Vlade, jer mi imamo legalnog predsednika u Londonu. Oslovimo ga sa "đenerale i ministre". Drugo, ja ne želim da izlaskom iz Vojlovice samo promenim zatvorsku ćeliju. Ako ne mogu u Žiču, šta ću u Beogradu. Ako se sazove Sabor i ja na njega dođem, moram javno da žigošem nemačka nedela i zločine! Pobili su mi pola Kraljeva, popalili Gornji Milanovac, pobili mnoge monahe i monahinje, sveštenike po Žičkoj eparhiji, porušili crkve i manastire. Ako umesto osude budem licemerno ćutao i pravio nasmejano lice, narod bi s pravom mogao da me kamenuje na Terazijama. I treće, što se tiče proglasa protiv Komunističke partije, mislim da bi to bila neoprostiva greška. Vrlo je opasno da Crkva izdaje proglas protiv bilo koje stranke. Crkvu interesuje da li te partije propagiraju bezboštvo ili ne. Mi smo protiv bezboštva, pa bilo da ono dolazi sleva ili zdesna, odnosno, mi smo i protiv Hitlerovih bezbožnika, isto kao i protiv sovjetskih. Možemo samo da izdamo proglas protiv bezbožništva, a ne protiv komunista – rekao je Nikolaj Velimirović.
