Njima je ubrzo desetkovana turska odbrana Šapca. Dve godine kasnije, Marko Dobrić, saksonski trgovac srpskog porekla, nabavio je knjigu o britanskim raketama i uputstvo za izradu koju je pokušao tajno da prenese u Srbiju.
Ustanici su bili doslovno očarani novim oružjem, pa su tražili način da ih i sami prave, ali su ih Austrijanci pretekli. Pošto su knjigu pronašli i zaplenili, oni su napravili prototip prve rakete, kasnije i seriju od 24 komada, u radionici "oberfojerverkmajstera" Magera.
Prvu raketnu četu imali su 1814. Tek nešto pre te godine, i srpski inženjeri su ovladali izradom novog oružja u beogradskom Arsenalu, na šta ukazuje jedna Karađorđeva beleška iz 30. juna 1812. godine: "Pisato Sovjetu (vladi) da oficiru topdžijskom da što mu treba, da pravi rakete."
Prvo primitivno izdanje ovog naprednog oružja koje je koristila ustanička vojska u Srbiji sačinjavao je limeni cilindar sa pogonskim gorivom. Bila je to mešavina šalitre sa malo sumpora i ćumura. Na gornji kraj cilindra pričvršćivano je topovsko đule, a na spoljnoj strani štap, dug do dva metra i slobodnim krajem usađenim u drveni tronožac, tako da se uz pomoć njega raketa mogla nanišaniti.
Čitava lansirna rampa težila je oko 10 kilograma, a pogonsko gorivo se palilo običnim fitiljima. Domet ovakvih raketa bio je od 800 do tada neverovatnih skoro 2.000 metara, ali se one nisu odlikovale naročitom preciznošću.
