– Kako se smeje – prokomentarisala je njena majka Ksenija Balaž uvodeći nas u stan. Taj glasan smeh, cika i Anitino skakanje dok se igra sa devetogodišnjom sestrom Natašom i četvorogodišnjim bratom Nemanjom donedavno su bili nezamislivi.
Hrabroj devojčici iz Erdevika, čiji je život donedavno visio o koncu, krajem avgusta je ugrađeno novo srce na AKH klinici u Beču. Od tada se njeno detinjstvo znatno promenilo. Konačno, nabolje.
– Vi sigurno niste prehlađeni – pitala je Ksenija uvodeću nas u dnevnu sobu iznajmljenog stana koji se nalazi nedaleko od bečke klinike. Na stočiću kraj ulaznih vrata nalaze se tečnost za dezinfekciju ruku i maske. Za sve koji dođu u posetu.
– I dalje mora da se vodi računa da ne dobije neki virus jer pije imunosupresive, pa i najbezazleniji virus može da joj naudi. Strogo vodim računa o higijeni, kao i o pripremi hrane. Voće i povrće prvo se pere u vreloj vodi, mnogo namirnica ne sme da jede. Grejpfrut neće smeti do kraja života da okusi, jer pojačava dejstvo lekova – objašnjava njena mama.
Poziv sa klinike
Prva godina od transplantacije je najbitnija.
– Anita to odlično podnosi. Od prvog dana kako je bolest otkrivena, ona je disciplinovana i strogo se svega pridržavala. Otkako joj je ugrađena pumpa, to je skroz novo dete. Od tada trči, skače, više se ne umara. Jedino što nema kondiciju.
Nezaposleni podstanari– Kada je Anitina bolest otkrivena, živeli smo u Beogradu. Tada sam ostala trudna sa Nemanjom i bez posla. I suprug i ja smo radili na pijaci. Bili smo podstanari i nismo više mogli da finansijski izdržimo. Većinu lekova za Anitu smo kupovali, ona je bila više u bolnici nego kod kuće i vratili smo se u Erdevik. Tamo su nam obećali posao, ali ništa od toga. Kada smo odlazili na kontrole ostajale bi po 10 dana u bolnici, nikada se nije znalo. |
Pre nešto više od godinu dana Aniti je na bečkoj AKH klinici ugrađena LVAD pumpa. Roditelji su iščekivali u strepnji, ishod je bio neizvestan, svaki potez rizičan, ali je postojala velika nada da neće morati da ide i na transplantaciju pluća. Zahvaljujući savremenoj medicini pluća malene Anite su spasena, a devet meseci kasnije usledila je transplantacija njenog malenog srca.
– Anita je 27. avgusta imala transplantaciju srca, a sutradan je napunila 13 godina. Ona je nama mnogo ranije rekla da će imati transplataciju na rođendan. Sanjala je kako slavimo njen rođendan i kako nas zovu sa klinike da krenemo jer je stiglo srce za nju. Kada smo 18. avgusta stavljeni na listu, i kada nam je profesor Andreas Cukerman pričao da je period čekanja devet meseci, ona mu je rekla: "Ne, ja ću za moj rođendan imati novo srce". I tako i bi. Tog 26. uveče, deset minuta posle ponoći nam je zazvonio telefon. Ni 10 dana nije prošlo, a pojavilo se savršeno srce za nju – priča mama.
Pumpa i torbaUz ugrađenu pumpu Anita je skoro devet meseci nosila ogromu torbu od dva kilograma. |
– To je viša sila – dodaje tata Miodrag.
Čuveni bečki, a svetski ekspert za transplantacije, profesor Andreas Cukerman, Aniti je čestitao rođendan rečima: "Od danas imaš zaduženje da dva dana slaviš rođendan".
– Hvala bogu da se sve završilo. Koliko je sve bilo daleko, daleko, nedostižno – priseća se majka Ksenija, beskrajno zahvalna svima koji su pomogli njenoj ćerkici. Ne tako davno, oboje bez posla, morali su da brinu o devojčici kojoj nikako nije bivalo bolje. U početku u Beogradu nisu lekari uspevali ni da joj postave tačnu dijagnozu.
Bitka za kiseonik
– Koliko joj je bilo teško samo da dođe od dečje do dnevne sobe. Napravi pet koraka i ona se umori. Zimi, kako padne noć ona dobije gušenje. Vodio sam je svake večeri u Dom zdravlja kod nas u selu, onda joj daju kiseonik, pa joj bude lakše. Ni to nije bilo lako nabaviti. Petnaest dana su me šetali od socijalnog u Šidu do Tiršove i nazad, kako bih nabavio aparat za kiseonik. Dok nisam poludeo i nisam im svašta rekao, nismo dobili aparat – kaže tata.
Anita bi trebalo do maja da ostane u Beču. Tako ni ove godine neće videti drugare iz školske klupe, sa kojima je u kontaktu preko društvenih mreža.
Dovijanje– Sada plaćamo participacije i jedan lek košta oko šest evra. Glavnicu plaća država Srbija, jer jedan lek za pritisak u plućima koji Anita pije je 3.400 evra, a drugi je 802 evra. Imamo dečji dodatak, socijalnu pomoć i sve ukupno oko 300 evra za život ovde, krpimo se. Aniti je pomogla humanitarna akcija i hvala opet svima koju su pomogli. |
– Šesti razred je završila vanredno u Srbiji, tako će i sedmi. Imamo udžbenike, nastavnici joj šalju na mejl šta ima predviđeno za tromesečje. Kada je izašla iz bolnice, tugovala je za bratom i sestrom, jer smo nas dve bile same dva meseca u Beču. Posle 15 dana koje je provela sa sestrom i bratom, otišli smo na lekarsku kontrolu, a doktorka se začudila: "Šta se to desilo?" Odjednom je odskočila u napretku. Uz brata i sestru nije ni osetila da je u drugoj zemlji.
Anita je u prostoriju ušla rumenih obraza i širokog osmeha.
Problemi sa stanomPorodica Anite Balaž boraveći u Beču susrela se i sa neprijatnostima. Početkom godine morala je napusti stan i nađe novi smeštaj, što je bilo teško izvodljivo. Njoj je stan ustupila na korišćenje bez novčane nadoknade ustupila jedna srpska porodica, ali ih je neko od komšija iz zgrade prijavio vlasnicima jer jedino zakupci imaju prava da ga koriste. |
– Sada sam dobro. Mogu da trčim, da skačem, da hodam. Sestra i ja učimo, a onda se igramo. Nedostaje mi društvo u Srbiji i malo mi je dosadno ovde – ispričala nam je Anita koja je hrabro zakoračila u tinejdžerske dane.
Donedavno, priča, želela je da bude kardiolog. Posle svega, razmišlja da se u budućnosti posveti nečem drugom.
