Nekada popularni “romantičari”, OFK Beograd s beogradske Karaburme, grcaju u Srpskoj ligi grupa Beograd, dok su užička Sloboda, čačanski Borac i Novi Pazar na aparatima…
Neki od velikana više i ne postoje! Mnogi egzistiraju reda radi. Sećate li se Sartida, Jagodine, Milicionara, Železnika, Hajduka iz Kule, Dubočice, Timoka, Sloge iz Kraljeva, Proletera iz Zrenjanina, Mladosti iz Apatina, Crvenke, Bora? Bilo je i manje uspešnih, poput Badnjevca, Jastrepca, Mladost iz Bačkog Jarka, Vlasine, Kosanice, Novog Sada… Ne tako davno znali su da se hrabro suprotstave Crvenoj zvezdi i Partizanu.
Sumorna slika srpskog klupskog fudbala može da se potkrepi sa bezbroj primera. Najvažnija sporedna stvar samo egzistira, recimo, u Smederevu i Jagodini, čiji su nas klubovi predstavljali i u Evropi. Dok jedni spas vide u gašenju, automatskom brisanju dugova i prelasku u najniži rang, drugi zagovaraju privatizaciju. Zasad nije pronađena, međutim, prava i spasonosna formula.
Protivnici privatizacije veruju da bi potencijalni kupci brzo sve rasprodali i iskoristili dobre lokacije za druge, uglavnom građevinske namere. Fudbal bi im bio zanimljiv samo dok ne promene namenu, počnu da obrću sredstva i ubiraju prihode iz drugih izvora. Fudbal baš i nije isplativ ako se zna da najpre treba ulagati uz dosta rizika, bar pet-šest godina..
Mnogi pogrešno veruju da je najbolji primer Čukarički, koji je 2012. bio pred gašenjem.
– Vlada Milojević i Zoran Popović su osobe koje su spasle Čukarički da ne padne sa ivice ponora. Oni su grebali i rukama i nogama da se klub ne ugasi. Svi smo želeli da pomognemo, ali oni su jednog dana otišli do Dragana Obradovića i rekli: “Pomozi nam da platimo da se Čukarički ne ugasi.” Razmišljanje svih nas bilo je: “Neka bude i treća liga, ali samo neka Čukarički ostane.” Dragan Obradović je to oberučke prihvatio i dao pare za licencu – izjavio je Uroš Janković, jedan od ljudi koji se u to vreme, ispred opštine Čukarica, založio da klub s Banovog brda preživi.
U čemu je “kvaka”, ako se zna da su “brđani” privatizovani, a nema zakona o sportu koji bi to omogućio i drugim kolektivima?
– Čukarički nije privatizovan. Mi smo kupljeni iz stečaja, pa smo, po prirodi stvari, postali prvi privatni klub u Srbiji. Kupljena je licenca da klub ne bi otišao u kaubojsku ligu, jer bi se onda verovatno i ugasio. Time smo zakonski uspeli, zahvaljujući opštini, da stavimo šapu na klub i pokažemo da na Brdu nema nikakvih stvari sem sportskih – objasnio je svojevremeno Janković.
Model koji bi mogao da zaživi u Srbiji podrazumeva da imovina ostane državna, a da se privatnik bavi klubom i igračima, uz definisanje načina na koji se koristi objekat. U suprotnom, pojavio bi se neko ko bi bio u stanju da za nekoliko godina sve rasproda ili promeni namenu, a to podrazumeva da bi nestali i klubova, a novac bi se slio u privatne džepove prodajom zemljišta ili poslovnog prostora.
Narodski rečeno: Mi smo država i to je naše. Vi ste klub, imate svoje ideje. Hajde da nađemo modalitet koliko možete da plaćate. Sutra, ako ne budete mogli da funkcionišete, ili ne želite, stadion ostaje državi.
Kroz taj vid funkcionisanja država ne može biti oštećena jer ono što je državno mora da ostane državno. Na čist i pravičan način. Ako se pokažete kao dobar domaćin, nastavite s radom. Održavanje takvog kompleksa mnogo košta, ali ljudi koji su ušli u svet fudbala, s ozbiljnim namerama, nemaju plan da se tu zadrže nekoliko meseci.
Spona kluba i države
Postavlja se i pitanje učešća opština. U SFR Jugoslaviji sve je uspešno fukcionisalo zbog jake privrede. Sećamo se da je zaječarski Kristal imao svoj klub, a u isto vreme reklama je blistala na dresovima Crvene zvezde!
Opštine imaju male budžete i to što imaju koriste za afirmaciju amaterskih sportova. Treba regulisati odnose i komunikaciju, stvoriti zajedničku viziju i onda bi na površinu isplivala ne privatizacija nego kako privatan klub može da funkcioniše u njoj. Znači, regulisati odnos privatnog kluba i države.
