Vlast posle Drugog svetskog rata, iz ulica i sa lica Zemlje sklonila sve monarhističke vladare, naročito iz dinastije Karađorđević, čijim je članovima tada zabranjen povratak u zemlju.
Ostao je jedino Mihailo Obrenović, drugi sin kneza Miloša i kneginje Ljubice, koji je preminuo posle atentata 1868. Tako ime ulice u srcu Beograda Knez Mihailova nije menjan od 1872, a neki hroničari smatraju da je knez ostao samo zato što Obrenovići nisu imali potomke pa nisu bili opasnost po komunističku vlast.
Polemike vlasti demokrata i radikalske opozicije bilo je kod preimenovanja novobeogradskog Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića. Opozicija je čak lepila napis Bulevar Ratka Mladića, ali je ipak “štrafta” gde je ubijeni premijer odrastao 2007. ponela njegovo ime.
Sa susednom Hrvatskom su odnosi prilično zategnuti već duže vreme, a kako u Zagrebu više nema Beogradske ulice, vlast Srpske napredne stranke je pre pet godina rešila da obriše Zagrebačku koja je bila u blizini Autobuske i železničke stanice i nazove je po narodnom heroju Koči Popoviću, učesniku Španskog građanskog rata, a uz njega je ulicu na Voždovcu dobio još jedan narodni heroj Peko Dapčević, takođe borac u Španiji, partizan, a posle rata načelnik Generalštaba JNA.
Prašina se podigla oko ulica u centru Beograda koje su nosile imena generala Crvene armije, maršala Fjodora Tolbuhina i generala Vladimira Ivanoviča Ždanova. Ovog prvog “sklonio” je Škot Fransis Makenzi, dok je umesto Ždanova, ulici vraćen stari naziv Resavska. Ruski oslobodioci prestonice izmešteni su u naselja Beli potok i Žarkovo, a njihov premeštaj na periferiju Kremlju se nimalo nije dopalo.
Oni su 2016, kako reče tada gradski menadžer Goran Vesić, u Novom Beogradu dobili ulice “kakve zaslužuju”, a tadašnji ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Čepurin je primetio da je time “ispravljana nepravda”. U ovom naletu, još neki znameniti Rusi su stigli u Beograd, pa su iste godine čuveni ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, koji je učestvovao u izgradnji mnogobrojnih zgrada u Beogradu, i njegov zemljak diplomata Nikolaj Hartvig dobili ulice na Vračaru.
Makenzijeva koja ide od Slavije ka Čuburi bila je Oraška 1888. do 1896. kada je prvi put ponela ime po Frensisu Makenziju, imućnom Škotu, filantropu. Međutim, 1930. postaje Cara Nikole Drugog, a 1946. Maršala Tolbuhina, da bi zatezanjem odnosa SFR Jugoslavije i Sovjetskog Saveza 1952. postala Ulica ratnih vojnih invalida. Sa popuštanjem zategnutosti, ponovo je bila Maršala Tolbuhina, a stari naziv Makenzijeva opet je ponela 1999.
– Ma, menjaju te ulice nazive svakog dana kako im se navrne, pa iako sam rođen u Beogradu, nemam pojma kako se zovu ulice kojima šetam. Pita me skoro prijatelj gde si, a ja moram da čitam s table, jer ulica više nije Bojanska, već Velimira Bate Živojinovića – priča jedan starosedelac.
Nestali narodni heroji
Žarko Zrenjanin je 2004. zamenjen prvim vojvodom Srpske Vojvodine u 19. veku vojvodom Šupljikcem, čije je ime ta ulica nosila i do 1946. Na Vračar je vraćen Dragoslav Grujić, istoričar i arheolog koga su komunisti zamenili narodnim herojem Božidarom Adžijom. Pesnikinja Desanska Maksimović dobila je ulicu partizanskog borca Đure Salaja, a umesto komunističkog funkcionera Slobodana Penezića Krcuna, ulici na Savskom vencu je vraćen naziv Savska.
Maršal dominira u Grockoj
Tito u prestonici ima 14 ulica, najviše u Grockoj (osam ulica Maršala Tita), a osim dve na Paliluli, i ostale su na periferiji i to u naseljima Dobanovci, Meljak, Leštane, Umčari, Zaklopača i Brestovik. Po dve ima u Kaluđerici i Boleču. Dobro je prošao jer kralj Aleksandar I Karađorđević nema u Beogradu ni ulicu ni spomenik. Most srušen u Drugom svetskom ratu nosio je njegovo ime, ali je novi podignut nazvan Brankov most. Dug mu se vraća jer će se deo od Ušća do zemunskog Keja oslobođenja zvati Obala kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.
Sutra – Promene naziva ulica u službi politike (3): Zvezde na Zvezdari
