Prokletstvo iz ogledala

Širom planete vlada verovanje da će osobu koja razbije ogledalo nesreća pratiti punih sedam godina. Još u antičkom Rimu patriciji su se ogledali u mirnoj vodi bazena, uvereni da je taj odraz slika njihove duše. Prestrašili bi se ako bi neko bacio kamen u bazen dok bi se ogledali jer su mislili da će im to doneti veliko zlo. Inače, jedno od antičkih verovanja bilo je da se život obnavlja svakih sedam godina. Docnije je taj strah dobio novi oblik – svi su čuvali ogledalo kao najveću dragocenost, plašeći se da ga ne okrnje ili polome.
Uvek dežurni skeptici tvrde da koren ovog praznoverja leži u činjenici da su staklena ogledala nekada bila papreno skupa, pa bi sluge koje bi ga razbile prilikom čišćenja morale da odrađuju taj dug punih sedam godina. Venecija se u 15. i 16. veku proslavila po zanatlijama koji su pravili staklo, ali oni su ljubomornu čuvali formulu, pa su samo bogataši mogli sebi da priušte taj luksuz i kupe ogledalo.

Jedno sujeverje rađa niz novih praznoverja, pa tako u nekim zemljama smatraju da je broj komadića na koje se ogledalo razbilo, u stvari, broj nesrećnih godina. Neki su smislili i odbranu od nesreće, smatrajući da će izbeći prokletstvo ako razbiju, ni manje ni više, nego sedam ogledala. Drugi su, pak, iz istih razloga, zakopavali u zemlju sve parčiće razbijenog ogledala ili ih bacali u reku.
U nekim krajevima sveta postoji verovanje da ogledalo zarobljava deo duše zbog toga što čovek u njemu može da vidi svoje lice. Kad bi se ogledalo razbilo, verovalo se da će delić duše onog ko ga je razbio ostati zarobljen u ogledalu. Mnogi, pak, tvrde da je ogledalo refleksija duše i duhovnog stanja čoveka. Inače, u prošlosti su i primitivni i civilizovani narodi koristili ogledalo u magijske svrhe, za razna vračanja.
Ogledala su u raznim folklornim tradicijama simboli kapije između života i smrti. Kao simbol često se koristi u srpskoj tradiciji. U "Srpskom mitološkom rečniku" (autori Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić) navodi se da se pominje u našim srednjovekovnim spisima i lirskim pesmama. U narodnoj pesmi o smrti Kraljevića Marka kaže se: "Nadnese se nad bunar na vodu, nad vodom je lice ogledao… viđe Marko kad će umrijeti."
U istom delu se kaže da je skoro svuda u narodu bio običaj da svekrva donese ogledalo isprošenoj devojci. U timočkim selima, kada devojka pođe na venčanje, onda drži pred sobom malo ogledalo, da bi od sebe odbila urokljive oči. Srbi veruju da se noću ne treba ogledati, jer se tada ogledaju vragovi, pa se može ograisati (na zlo nameriti). Po drugom verovanju, ko se noću ogleda, brzo će ostariti. Trudnica se noću ne ogleda, da joj dete ne bude razroko. Ako se žena ogleda noću, onda će rađati ružnu decu. U stara vremena se verovalo da devojke ne treba noću da se gledaju u ogledalo da im vile ne bi odnele lepotu! Nemoguće je nabrojati sve rituale vezane za ogledalo…