Mladi srpski fudbaler Luka Gluščević (23 godine) imao je sjajnu sezonu u NAIA američkoj studentskoj ligi.
Proglašen je za najboljeg igrača i selektiran u najbolji tim ovog takmičenja. Pored osvojene titule sa Misuri Veli Koledžom poneo je i trofej MVP finala, kao najbolji akter meča za titulu. To mu je omogućilo da se nađe na draftu. Ništa neobično, ali kada je reč o košarkašima. Međutim, u januaru 2022. Luka će, možda, biti prvi fudbaler iz Srbije, koji će ovim putem pokušati da se domogne MLS profesionalne lige u kojoj se takmiče klubovi iz SAD i Kanade. Pošto u decembru završava fakultet ekonomije i menadžmenta planira da se oproba u profesionalnoj konkurenciji. Luka je pored toga što je sjajan student i najbolji fudbaler USL druge amaterske lige. Ništa čudno za one koji znaju da je sin Dejana Gluščevića, nekadašnjeg napadača Crvene zvezde, Zemuna, Čukaričkog, novobeogradskog Radničkog… Zatim se okrenuo i trenerskoj karijeri sa mlađim selekcijama crveno-belih, Rada, ali i u inostranstvu u ne toliko fudbalski atraktivnim, ali zato vrlo egzotičnim zemljama poput Singapura, Indonezije, Vanuata…
Od Rada do Misurija
Luka je prošao omladinsku školu Rada. Igrao je u Ligi šampiona za mlade, ali je zbog obrazovanja otišao u SAD:
– Na Misuri Veli koledžu, za koji igram u ekipi Vikinga, u decembru ove godine treba da diplomiram na smeru biznis i menadžment. Koledž je u Maršalu, blizu Kanzas Sitija, ali pripada državi Misuri i ima oko 1.500 studenata. Sve je perfektno organizovano, živim u kampu, imam apartman. Moje je samo da učim i igram.
Vaš koledž je u prethodnoj sezoni osvoji titulu. U ekipi niste jedini Srbin?
– Misuri Vel je tri puta igrao u finalu i prethodne sezone smo se konačno domogli trofeja. Treća sreća, ali smo po igri to zaslužili. Moji klupski drugovi su golman Dušan i Stefan Milošević, Miroslav Marković, Miloš Grahovac, Aleksandar Trujić i Aleksa Čobanović. Imamo saigrače iz Italije, Brazila, Španije, Engleske, Rumunije, Nemačke, Švajcarske, Južne Afrike, Danske, čak i iz Kenije. Za novu sezonu, koja uskoro počinje i završava u decembru sastav je malo promenjen, neki igrači su otišli, ali kostur tima je ostao isti. Većina fudbalera je na okupu više od dve godine što nam mnogo znači, jer znaju kako sve funkcioniše u ekipi. Verujem da će to biti prednost koja je dovoljna da odbranimo trofej Sveameričkog nacionalnog šampiona.
Luka igra odlično, to potvrđuju i brojna priznanja:
– Zadovoljan sam onim što sam uradio u prethodnoj sezoni. Proglašen sam za najboljeg fudbalera (MVP) i napadača. Nekoliko puta sam bio igrač kola i na kraju selektiran u idealni tim NAIA lige zbog dosta golova i asistencija. Reč je o najvišem amaterskom rangu iz koga ogroman broj fudbalera završi među profesionalcima. Na prethodnom draftu izabrano je 39 momaka iz USL 2, što je 75 odsto. U profesionalce ne mogu do decembra. Ali, na kraju ove godine završavam fakultet i posle toga pokušaću da nađem angažman u neki od klubova MLS lige. Dovoljno je da me neki MLS tim stavi na listu želja kako bih postao profesionalac.
Čikago izazov
U januaru bi mogli da se nađete na draftu za najjaču američku “soker” ligu?
– Početkom godine sve je moguće. Najpre reč imaju skauti koji preporučuju fudbalere. Ukupno ima 12 liga, a ja sam u “srcu Amerike”, koja obuhvata četiri centralnoameričke države. Najbolja je u Americi, pošto koledži sa tog područja redovno dolaze u četvrtfinalne borbe za nacionalnu titulu. Poznato je da najpre biraju nove franšize, a na kraju najbolji klubovi. Sam izlazak na draft znak je da se neko “kvalifikovao”, ali ne mora odmah da sklopi ugovor. Ipak, to bi za mene bila nagrada za sav trud koji sam uložio na terenu i van njega.
Da li ste razmišljali u kom klubu MSL lige biste mogli da nastavite karijeru?
– Još studiram i ne mogu potpuno da se posvetim traženju kluba. Na tome radi otac. Svakako da bih želeo da odem u neki od većih gradova. Izazov bi bio igrati u Čikagu, Los Anđelesu ili Njujorku. U svakom slučaju ću pokušati da pronađem dobar angažman i nastavim sa igranjem fudbala u SAD. Naravno, ne bih imao ništa protiv da budem deo nekog dobrog evropskog tima.
U MLS ligi uspešno igra nekoliko fudbalera iz Srbije?
– Luka Stojanović je odličan u Čikagu. Nedavno je postigao dva efektna gola, a u stručnom štabu su Marko Mitrović i trener golmana Aleksandar Sarić. S njim sam se video tokom leta pošto sam gledao neke njihove mečeve. U Vankuveru je stub odbrane Ranko Veselinović, a Los Anđeles Galaksi je pojačao Dejan Joveljić. Vuk Latinović, bivši član Brodarca, došao je ovde posle završenog fakulteta i uspeo da se otisne u profesionalne vode.
Paralelno ste tokom pauze na fakultetu igrali za druge klubove ?
– Igrao sam tri godine amaterski u nekoliko klubova. Tokom letnjih meseci je pauza u koledž ligi, a svi koji žele mogu da održavaju formu klubovima nižih rangovima. Tako sam branio boje Tander Bej Čilija, Toledo Vilua i Vest Virdžinije. To nije bila obaveza, neko više voli da na drugi način provede slobodno vreme. Meni je bila želja da se okušam tako da u sezoni imam preko 30 utakmica u nogama. Na kraju se isplatilo. To je liga koja fudbalerima može mnogo pomoći da uđu lakše na draft i da ih skauti primete. Na neki način omogućava lakši prelaz iz koledž lige u profesionalne vode.
Imate li savet za talentovane momke iz Srbije, koji žele da krenu vašim putem?
– U Americi škola i sport moraju da idu ruku pod ruku i ukoliko se odluče za taj korak moraju se paralelno razvijati. Igrač najpre potpiše za ligu, a onda ga uzimaju koledži. Konkretno u mom ima preko 20 sportskih grana. Međutim, moraju biti spremni na velika odricanja. Nije lako, ali je zanimljivo. Ovde je potpuno drugi sistem i potrebno je veliko strpljenje. Studentski život u Americi je dobar, mada kada si daleko od Srbije i porodice treba biti jak i spreman za borbu i snalaženje. Niko te ne poznaje, tako da si prepušten sam sebi. Ovde ne može ništa preko noći, za sve je potreban određeni proces da bi se ostvario rezultat. Amerikanci rade u ciklusima. Planiraju na duge staze i prave selekciju za period od najmanje pet godina. Pružaju šansu mladima. Svaki klub MLS ima svoju filijalu, gde se fudbaleri dokazuju da bi se izborili za status i dolazak među profesionalce.
Kako provodite slobodno vreme u Srbiji?
– Uglavnom u krugu porodice i prijatelja. Od kad sam na studijama nemam mnogo vremena da se viđam s njima osim tokom pauze na fakultetu. Nedostaje mi Srbija. U sportskom smislu ću ostati vezan za Ameriku, ukoliko mi se ne ukaže šansa za povratak na Stari kontinent. Što se poslovnih angažmana tiče moj cilj da jednog dana po završetku fudbalske karijere radim u Evropi, pošto planiram da tamo završim master studije.
Dres “orlova” velika čast
Luka ima energiju, tehniku, predispozicije, borbenost, mentalitet. Igrao je za selekciju Kanade U16, a poseduje i njihov pasoš. Nametnuo se kao lider i ne čudi što mu je pripala kapitenska traka.
– Ogromnu zaslugu za moj uspeh imaju svi treneri sa kojima sam radio od prvih dana na Banjici. Igrao sam za mlade selekcije Kanade, pošto je porodica tamo dugo živela. Sada mogu da biram da li ću igrati za Kanadu ili Srbiju. Čast je i privilegija meni i porodici nositi dres “orlova”, ali konkurencija je veoma jaka. Ukoliko mi stigne poziv od kanadskog saveza sigurno ću ga rado prihvatiti.
Igralo se i tokom korone
Kako je bilo organizovano takmičenje tokom korone. Da li je bilo publike na utakmicama?
– U Misuriju smo imali sreće, jer nema puno letova, a samim tim i kretanja ljudi, tako da je bilo omogućeno da igramo utakmice u našoj konferenciji. Dosta drugih fakulteta je moralo da pomeri svoje mečeve. U ekipi nismo imali nijednog pozitivnog, ali je naš ženski tim imao desetak
kovid-slučajeva. Publike nije bilo, imali smo podršku naših koleginica koje redovno dolaze na utakmice. One sa nama zajedno putuju na svoje utakmice. Kada je počela da se igra nacionalna liga bilo je omogućeno da na tribinama bude navijača, ali u ograničenim količinama i po posebnim merama. Maske su bile obavezne, zna se ko gde sedi, pravilnik se strogo poštovao.
Perfektna organizacija
Zanimljiv je način organizovanja utakmica u USL 2 ligi?
– Sve pokrivaju studenti! Recimo, mečeve komentarišu budući novinari, sude oni koji se spremaju da budu arbitri, medicinske sestre pružaju pomoć, analitičari prate sve susrete, obezbeđuju ih momci koji studiraju kriminalistiku… Svi smo velika porodica – ističe Gluščević.
Porodica najveća podrška
Luka ima dve sestre Andreu i Anđelu, koje su mu uz roditelje Anu i Dejana najveći navijači i podrška.
– Zbog obaveza nisam često u prilici da provodimo mnogo vremena sa porodicom, ali smo stalno u kontaktu. Vezan sam za sestre. Andrea živi u Londonu, gde radi u banci. Anđela je stomatolog u Beogradu. One su sa majkom Anom, koja je stub porodice i ne dopušta da nam bilo šta nedostaje, moji najverniji navijači. Otac mi svojim iskustvom i savetima pomaže u karijeri.
Napredovao kod Simića
Za Lukin uspeh ogromne zasluge ima trener Vladimir Simić, koji je izabran za najboljeg fudbalskog stručnjaka u sezoni. On je gradio tim 19 godina da bi zajedno sa Lukom i još šestoricom fudbalera iz Srbije uspeo da osvoji trofej, a prethodno igrao u dva finala. Konačno je uspeo da osvoji Sveameričko prvenstvo u duelu protiv Oklahoma Univerziteta, u kome takođe dominiraju fudbaleri iz Srbije. U finalnom susretu igralo je 14 Srba.
– Velike zasluge za moje dobre igre i uspehe pripadaju profesoru-treneru Vladimiru Simiću. Mnogo mi je pomogao, jer je u Americi sve drugačije u odnosu na Srbiju i Evropu uopšte. Njegov uticaj na ekipni i naš lični uspeh je ogroman.
Crvena zvezda san
Završetak fakulteta je u prvom planu perspektivnog fudbalera. Mladi napadač u perspektivi se nada da će obući crveno-beli dres svog omiljenog kluba i tako ostvariti dečačku želju:
– U ovom trenutku ne razmišljam o igranju u Srbiji, jer moram da završim fakultet. Ali, kada diplomiram, onda je samo jedan klub u mislima. Veliki sam navijač crveno-belih, kao i cela moja porodica. Otac je proveo deo karijere na “Marakani” i meni bi bilo drago da nastavim tamo gde je on stao. Ispunio bih svoj san iz detinjstva, kada bih obukao dres voljenog kluba. Da li ću u tome uspeti to zavisi od mnogo faktora.
