Široj javnosti Dejan Nedić najpoznatiji je kao sudijski analitičar na javnom servisu. Njegove zanimljive analize poseban su “začin” fudbalskog programa RTS, a tokom Svetskog prvenstva u Kataru pažnju je privukla emisija Biser pustinje u kojoj je Nedić na svoj osoben način “secirao” suđenje. Ali, Nedić je mnogo više od sudijskog analitičara i bivšeg fudbalskog arbitra. Po zvanju je profesor statistike, a već 16 godina je direktor Druge ekonomske škole u Beogradu. Dobitnik je Svetosavske nagrade za akademska dostignuća, a kao kompozitor romansi ovenčan je nagradama!
Na početku razgovora dotakli smo se najaktuelnije teme i izbora novog rukovodstva u Fudbalskom savezu Srbije.
Podrška Džajiću
Nedavno su održani izbori u FSS. Dragan Džajić je postao predsednik, šta očekujete?
– Očekivanja su najveća moguća – priča Nedić za “Vesti”. – Novi predsednik daje punu autonomiju u radu sudijskoj organizaciji i ja sam kao član delegacije FS Beograda bio za njegov izbor i siguran sam da ćemo uspešno sarađivati. Apsolutno verujem da je Džajić trenutno najbolji mogući izbor za srpski fudbal.
Nemanja Vidić se povukao dan pred izbore?
– Vidić je u svoj tim želeo neke trećeligaške arbitre, nije pokazao spremnost za saradnju sa izabranim sudijskim organima. Predsednik FSS mora da poštuje izabrane sudijske organe koji su postavljeni na ta mesta nezavisnim putem, kroz proces u sudijskoj organizaciji.
Ali, Milorad Mažić je bio u njegovom timu?
– Vidić je Mažića predložio kao potpredsednika fudbalske organizacije, a kao člana Upravnog odbora iz sudijske organizacije predložio je trećeligaškog sudiju, koji je bio u timu prethodnika Milana Karadžića, a on nije dobro radio. Mažić Vidiću nije bio sudijska, nego fudbalska opcija i važno je da se to raščisti.
Od malih nogu zavoleo suđenje
Mišljenje laika i onih koji arbitre ne poznaju dovoljno je da u suđenje idu propali i neuspešni fudbaleri, kako gledate na takav stav?
– Apsolutno se ne slažem sa tim, jer vrlo mali broj fudbalera postaju sudije. Ovim poslom se bave ljudi koji vole fudbal. Svidelo mi se suđenje još kada sam bio mlad u staroj Jugoslaviji, pa sam i sam poželeo da postanem arbitar. Mnogi moji drugari nisu igrali fudbal, pa su bili uspešne sudije. Samo treba voleti fudbal i suđenje i zanimati se za taj poziv. To je najvažnije da bi se bilo uspešan sudija, a ja se nadam da sam bio uspešan. Počeo sam 1983. u 11. ligi, tadašnjoj Trećoj beogradskoj, a 2000. sam stigao do Prve savezne lige.
Zoran Petrović je bio najpoznatiji sudija u bivšoj Jugoslaviji, da li vam je on bio uzor?
– Naravno, mada bih pored Petrovića istakao i Branka Bujića iz Bara, Stipa Glavinu iz Klisa u Dalmaciji, kao i Dubrovčanina Matea Beusana. To su bili najbolji fudbalski arbitri i moji uzori.
Kakva ličnost čovek mora da bude da bi uspešno delio pravdu na terenu. Nije dovoljno samo poznavati pravila?
– Potrebna je, pre svega, posvećenost. Važna je istrajnost, odlučnost… Takođe, vrlo je važno da sudija bude otporan na sve vrste pritisaka i sposoban da podnosi negativne stvari i komentare. Mnogo je važna psihička i fizička priprema za svaki meč. Ja sam se prilično mučio jer sam bio gojazan. Morao sam da skidam po 20 kg, po čemu sam bio poznat i popularan. Ipak, bio sam istrajan i nisam odustajao. Nije lako, ali svako ko voli ovaj posao i ko mu se posveti uspeće u njemu.
Zbog ubrzanja brzo u penziju
Da li mislite da biste u današnje vreme mogli da budete arbitar, fudbal se dosta ubrzao?
– Nisam siguran, jer ja sam zbog ubrzavanja igre i morao da ostavim suđenje pre penzije u 45. godini, a ja sam napustio u 43. Tada je već sve bilo prebrzo za mene i shvatio sam da ne mogu da pratim taj ritam, niti da ispunjavam norme koje su se postavljale pred sudije. Ranije je postojao Kuperov test, koji su posle dugog niza godina pretvorili u neke brze testove. Nisam to više mogao da pratim i odlučio sam da se povučem. Sada kada gledate delioce fudbalske pravde, videćete da su oni spremni kao igrači i da ne zaostaju za njima u fizičkoj spremi. Nema više debeljuškastih sudija. Potrebna je maksimalna fizička i psihička spremnost da bi danas moglo da se sudi.
Sudili ste finale Kupa Srbije 2007. Crvena zvezda – Vojvodina, da li vam je to najveći domet u karijeri?
– U nacionalnim okvirima to mi je bio najvažniji meč. Bio sam pomoćnik Dejanu Deleviću i ponosan sam na to, jer to je bilo prvo finale kupa Srbije posle razlaza sa Crnom Gorom. Bio sam u njegovom timu i na evropskim mečevima. Sudili smo mnogo utakmica u Kupu šampiona i Kupu UEFA. U međunarodnim okvirima najveći domet mi je bio utakmica Švajcarska – Luksemburg u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, oktobra 2008, tada sam se i oprostio. Luksemburg je dobio usred Ciriha i to je bila njihova prva pobeda u kvalifikacijama za velika takmičenja. Glavni sudija je bio Dejan Filipović, a ja sam “mahao”. Posle meča primio nas je Sep Blater, tadašnji predsednik FIFA. Bili smo u prostorijama FIFA i to je bila vrhunska čast. Mi smo došli iz jedne male Srbije, ali on je bio izuzetno korektan u tom susretu. Sišao je iz kancelarije i posvetio nam desetak minuta i to je bila retka čast i nezaboravno. U kvalifikacijama za Ligu šampiona sam sudio Dinamo Kijev – Tun, to mi je najveći domet u evropskom klupskom fudbalu.
Imamo perspektivu
Srđan Jovanović trenutno važi za najboljeg srpskog sudiju, UEFA ga delegira za velike mečeve?
– Da, Jovanović je sjajan, izabrali su ga da sudi meč Italija – Engleska u kvalifikacijama za EP sa pomoćnicima Urošem Stojkovićem i Milanom Mihajlovićem, to je velika čast. Oni su moji najbliži saradnici u Izvršnom odboru FS Beograda. Kandidati su da sude na EP i to pokazuje da naše suđenje ima perspektivu i veoma sam ponosan na uspeh koji su postigla njih trojica.
TV analitičar
Prisutni ste i rado viđeni na javnom servisu kao analitičar. Da li mislite da ste svojim gostovanjima pomogli gledaocima da bolje razumeju sudije?
– Mislim da jesam, drago mi je što me je narod zavoleo, reakcije su pozitivne, a zadovoljni su i ljudi sa javnog servisa. Na taj način približavam ljudima suđenje. Dok smo radili Bisere pustinje tokom Mundijala deca su zavolela suđenje, povećan je broj polaznika u školama suđenja i drago mi je što su se najmlađi zainteresovali. Čak sam video i da su mnoge žene komentarisale. Verujem da jesam popravio imidž suđenja i drago mi je zbog toga. Nastaviću to da radim.
Nemački lopov Brih
Navijači večitih na međunarodnim mečevima arbitre dočekuju zvižducima, ubeđeni da strani arbitri dolaze sa namerom da oštete naše klubove?
– Nije mi to jasno i to je nepravedno da se navijači ljute na arbitre u startu. Zato je važna edukacija ljubitelja fudbala, da bolje razumeju, jer mnogi gledaoci ne znaju pravila. Ima mnogo “caka” u suđenju i ja se u svojim analizama trudim da ljudima približim sve to. Nijedan sudija neće namerno nikoga da ošteti, osim ako se setimo onog Nemca (Feliks Brih, primedba autora). Decidirano stojim iza toga da nas je namerno pokrao protiv Švajcaraca u Rusiji. Namerno neću ni ime da mu čujem, ni pomenem jer ne zaslužuje! Znam da je tada predsednik FIFA sudijske komisije bio Švajcarac. Italijan Kolina je kasnije došao u FIFA. Taj Švajcarac je, a imam informacije za ovu tvrdnju, dao nalog tom Nemcu da nas pokrade. To je ceo svet konstatovao osim Hrvata. Zbog toga sam zvao HRT i obratio im se, jer samo su oni u svom “oku sokolovom” komentarisali da nad Mitrovićem nije bilo prekršaja za penal. Posle dva dana sam ih ubedio, pa su i oni demantovali svoje tvrdnje. Taj Nemac nije hteo da koristi ni VAR, jer je znao da će morati da promeni odluku ako bude gledao. Bilo je tendenciozno i prava krađa.
Neuhvatljivi Oleg Gusev
Sudili ste velikom broju poznatih fudbalera, koje posebno pamtite?
– Mnogo glavobolje mi je zadalo učešće na utakmicama na kojima su igrali Nikola Žigić i Marko Pantelić. Bili su vrlo teški za “praćenje”. Jesam ja bio buca, ali sam znao dobro da pratim napadače, ali oni su bili tako brzi. Kada jedan uđe u prostor, drugi izađe, sećaju se svi koliko su oni bili specifičan tandem i nepredvidivi u igri. Znali su da se ljute kada nekog od njih uhvatim u ofsajdu. I danas kada se vidim sa njima evociramo uspomene. Istakao bih još Baneta Ivanovića, koji je tada bio u OFK Beogradu. On je zaista sjajan momak i igrač. Pamtim Olega Guseva sa utakmice Dinamo Kijev – Tun. On je igrao donedavno, dobro sam ga zapamtio, bio je desno krilo. Nisam mogao da ga pratim, toliko je bio brz. Stalno sam kasnio i odluke sam donosio na osećaj.
Žal za derbijem
Nikada niste sudili derbi?
– Žalim za derbijem. Nisam sudio duel večitih jer sam u javnosti bio poznat kao veliki zvezdaš. Kada su se određivale sudije za derbi, pitali su se čelnici Zvezde i Partizana i iz Humske nisu dozvolili da ja sudim, mada ja nikada u životu ne bih oštetio Partizan.
Učionica i teren
Po zvanju ste profesor statistike. Koliko vam je u sudijskoj karijeri pomoglo to što ste profesor, i obrnuto, u školi?
– Mislim da su prosveta i sport veoma važni u “paketu”. Učenici su bili u učionici, igrači na terenu. Ono što sam učio kao profesor u školi, to sam primenjivao i kao sudija na terenu. Volim sa učenicima da pričam o fudbalu. Ljubav, poštovanje, igra, sport… to su vrednosti na kojima insistiram. Tu je i muzika kao moja treća ljubav. Često sednem za klavir, sviram i pevam sa učenicima. Nikako ne mogu da odvojim sport, prosvetu i muziku.
Uspešan kompozitor
Komponovali ste himnu Druge ekonomske škole, čiji ste direktor?
– Da, to je bilo za 70-godišnjicu škole. Komponovao sam i za Beogradsko proleće, “Tužni boem” je pobedila 1994. Mira Pejić Armenulić je 1997. bila drugoplasirana sa mojom “Balalajkom”, a mladi Aleksa Savić je 2020. sa mojom kompozicijom “Bol” bio u polufinalu Sabora narodne muzike…
Koje pesme naručujete u kafani?
– Mnogo volim romanse. I da ih slušam i komponujem, takođe ih i naručujem – posebno ciganske i grčke. Često i zapevam, a ljudi vole da me slušaju.
Svetosavska nagrada
Dobitnik ste Svetosavske nagrade?
– To mi je ponos i kruna akademske karijere. Uručio mi je ministar Branko Ružić na predlog Slavka Gaka, tadašnjeg gradskog sekretara za obrazovanje i društva direktora škola Srbije koji su me predložili. Svi kažu da sam zaslužio i srce mi je puno zbog toga. Ta nagrada mi stoji u kabinetu i na nju sam izuzetno ponosan.
Sport i ekonomija
Imali ste plan da uvedete sportsko odeljenje u vašu školu?
– Da, predao sam elaborat pre četiri godine. Sada kada učenici završe Sportsku gimnaziju oni moraju dalje na fakultet jer nemaju nikakvo znanje, a kada bi završili sportsko odeljenje – smer ekonomski tehničar, onda bi imali znanje ekonomskog tehničara i mogli bi da rade u bilo kojoj oblasti privrede. Čekam odluku ministarstva, nisam odustao od toga. Škola je spremna, imamo kadar i prostora za realizaciju tog projekta i nadam se da ćemo dobiti to odeljenje u bliskoj budućnosti.
Pravi odnos sa đacima
Od 2007. ste direktor Druge ekonomske škole, mnogo generacija ste izveli na životni put. Kakav je vaš odnos sa đacima, kako oni gledaju na vaše brojne aktivnosti?
– Poštujemo se obostrano, moji učenici znaju da mora da postoji red, rad i disciplina. Lepo se slažemo, vole oni mene i ja njih. Dobro se zna šta u školi može, a šta ne. Bezbednost nam je prioritet, nema nasilja. Ocena može da se popravi i pokvari, ali najvažnije je kakav si čovek i u školi držimo do toga. Ovo je najveća ekonomska škola u Srbiji, nekada smo imali 1.700 učenika, sada ih je 1.200.
Da li ste neke učenike “zarazili” suđenjem?
– Imam u trećoj ligi trojicu sudija iz moje škole, ima ih i u Beogradskoj zoni. Ukupno preko 10 za ovo vreme koliko sam u školi. Ima i nekoliko ženskih sudija. Drago mi je ako sam uticao na njih da zavole suđenje – ponosan je Nedić.
