Dom porodice Veličković u malom vrnjačkom selu Gračac u podnožju Goča je pravi raj prirode i umetnosti. Stvorili su ga sami, svojim rukama u želji da što pre napuste beogradsku kaldrmu. Panto i dalje predaje na Muzičkoj akademiji u Beogradu, ali se uveče vraća u svoju seosku radionicu viola.
U ovom spoju prirode i umetnosti prva nam je dobrodošlicu poželela ždrebica Donka. Ona je šesti član ove neobične muzičke porodice, a najstariji ima i redak dar da cepanicu pretvori u muziku.
“Nema tu genijalnosti, jednostavno osećaj, osećaj, instinkt i samopouzdanje koje vremenom stičete”, kaže Panto Veličković, profesor FMU u Beogradu.
Viole gradi na stari način – bez mašina, samo ruke i alat. I ono što je najvažnije s ljubavlju. Do sada ih je sagradio dvadesetčetiri.
“Ja ne mogu da postignem više od tri do četiri instrumenta godišnje i sve viole radim ručno i radim kao slobodan umetnik nastupam, držim časove na fakultetu, radim međunarodne master kurseve, gostujući sam profesor na nekim institucijama i pri tom radim u srednjim školama”, navodi Panto Veličković i objašnjava da ni jedna viola, ne može biti ista:
“Ni jedno drvo nije isto, čak iako imate šumu dva stabla blizanca jedno pored drugog, nisu ista.”
Za violu je bitna duša i karakter čovjeka ali i ambijent, zato se sa porodicom preselio u prirodu. “Neću da kažem da sam pobegao, znate svaki život u velikom gradu traži svoje breme i svoje zahteve i stvarno je hrabar potez”, kaže Panto Veličković i dodaje da je zahvalan supruzi i porodici što su izdržali, kako kaže, „njegove ludosti”.
Njegova supruga Mila Veličković, profesorka klavira kaže da jeste naobično, ali očekivano: „Priroda je inspiracija, na mnogo, mnogo načina i za posao kojim se bavimo i za odgoj dece, i uopšte ta celina, taj spoj svega, tu je i konj i kučići i to sve daje snage da sve drugačije radite, drugačije mislite i sve dobija drugačiji smisao,” navodi Mira Veličković.
Vrnjački Stradivari napominje da se viola „ne pravi, već gradi” kao i srećna porodica. A Veličkovići to jesu.
