Velika škola se nalazila u desnom krilu zgrade koju je bogataš Miša Anastasijević 1863. ustupio "državi srpskoj za smeštaj učevnih i prosvetnih zavoda". Te godine predaja Kapetan Mišinog zdanja na ovu plemenitu upotrebu proslavljena je u velikoj sali, onoj istoj u kojoj je nekoliko puta zasedala Narodna skupština, a koja i danas služi za svečanosti rektorata Beogradskog univerziteta. Otvaranju je prisustvovao knez Mihailo Obrenović, koji je tom prilikom nazdravio profesorima rečima: "Trudite se i zidajte stub slave, ali ne stub od kamena, koji, ma koliko tvrd bio, opet zubu vremena prostivstati ne može, već stub nauke, svetlosti koja je život svemu!". U levom krilu zgrade smeštena je gimnazija, a na prvom spratu Ministarstvo prosvete i crkvenih dela. Gimnazijalci nisu smeli da se mešaju sa velikoškolcima, a ni jedni ni drugi da se zadržavaju pred glavnim ulazom, kroz koji su ulazili ministar i činovnici. Uopšte, propisi Velike škole o ponašanju đaka bili su izuzetno strogi, i odnosili su se čak i na slobodno vreme. A kako je zabavni život u Beogradu tog doba bio skroman, velikoškolci su često pravili ujdurme, zabavljajući ne samo sebe, nego i celu čaršiju. Samo su se blagodejanci, državni stipendisti, držali po strani. Sa stipendijom od svega dva do tri talira mesečno jedva su sastavljali kraj sa krajem pa bi u slučaju neposluha i to malo začas mogli izgubiti. To se i događalo. Đaci su u Velikoj školi, ipak, imali i zaštitnike. Najomiljeniji profesor bio im je, svakako, Josif Pančić. Predavao je zoologiju, botaniku, mineralogiju i geologiju. Učenike skoro nikad nije obarao na ispitu. Štaviše, pomagao im je, ponekad i mimo propisa. Govorio je: "Koga nauka zanima, taj će je shvatati, ostali će biti dobri službenici!".
|
Rektorske muke |
