Profesija lek za srpsku depresiju

Dr Jelena Žikić je magistrirala na London School of Economics, a doktorirala na Univerzitetu u Torontu

 

Ako ne mogu više da rade ono što su radili u zemlji iz koje su došli, emigranti gube svoj profesionalni, a time u velikoj meri i svoj lični identitet.

Ovim osetljivim i zanimljivim pitanjima bavila se i dr Jelena Žikić, profesor na Jork univerzitetu u Torontu, u svom istraživanju o tranziciji u karijeri emigranata profesionalaca, koji u novoj domovini pokušavaju da zadrže svoj dotadašnji ili stvore svoj novi profesionalni identitet, i teškom i mučnom putu koji moraju da pređu da bi to i ostvarili. Njeno istraživanje je potvrdilo ono što svaki emigrant, pa tako i oni koji su došli sa prostora bivše Jugoslavije, oseća na svojoj koži. Jednostavno, za neke profesije Kanada je obećana zemlja. Za mnoge, međutim, ako im je stalo da se bave svojom profesijom, bilo bi bolje da su hleb potražili negde drugde.

Prof. Jelenu Žikić pitamo otkud interesovanje za pitanje identiteta koje je kod emigranata u ogromnoj meri određeno njihovom mogućnošću ili nemogućnošću da se bave svojim poslom?

– Pitanje profesionalnog identiteta sam započela istraživati pre nekih pet-šest godina kada sam počela da studiram ljude, emigrante, profesionalce, koji su došli i ostavili sve iza sebe i počeli da traže nove poslove u Kanadi. Moja studija upoređuje lekare i ljude koji rade sa kompjuterima, bave se tehnologijom (tzv. IT specijalisti) i ono što je jedna od glavnih tema jeste kako strukturalne prepreke i gubljenje profesionalnog identiteta utiče na te profesionalce. Moji nalazi su bazirani na 58 intervjua sa obe grupe profesionalaca. Pokazalo se da su doktori imali vrlo težak put i mnogi od njih nikada nisu uspeli da se vrate svojoj profesiji i da rade u Kanadi, dok su kompjuteraši imali mnogo lakši put, ne bez prepreka, ali su ipak uspeli da se vremenom vrate u profesiju i da rade poslove koje su radili u zemljama iz kojih su došli.

Zašto ste izabrali emigrantsku populaciju za svoje istraživanje? Ima li to veze i sa činjenicom da ste i sami emigrant, doduše od srednje škole ste školovani u Kanadi, što je sasvim drugačije u odnosu na nekog ko je obrazovan negde drugde?

– To je dobro pitanje. Svi akademici uglavnom biraju da razmatraju i da istražuju pitanja koja su im u neku ruku bliska. Svako istraživanje traži najmanje od dve do pet godina da bi se izdao rad i da bi se završilo. Pošto sam došla kao tinejdžerka u Kanadu, imala sam prilike da vidim puno ljudi oko sebe, roditelje, prijatelje koji su prošli "imigrantsko putovanje" kako ja to zovem. U svemu tome sam se pitala kako oni preživljavaju tu tranziciju u svom životu, naročito kada je posao u pitanju. I eto, imala sam sreće da dobijem sredstva za ovu studiju od vladine organizacije koja se bavi finansiranjem akademskih istraživanja i da radim na tim pitanjima.

Kako su se vaši roditelji borili i izborili sa tom tranzicijom i šta ste vi kao njihovo dete, ali i kao istraživač na fakultetu naučili ili zapazili iz celog tog procesa?

– Imala sam dve vrlo različite priče u porodici. Moja majka koja je pedijatar, koja je strani lekar, nije uspela ovde ponovo da radi u svojoj oblasti. Otac koji je inženjer se vrlo dobro snašao i bez problema našao posao. Moja majka je našla novo uporište, koje ni u kom slučaju nije jednako njenom prvobitnom identitetu lekara, ali ona radi uz lekara kardiologa ultrazvuk srca. Dakle, radi sa pacijentima i mislim da je njen identitet veoma vezan za odnos sa pacijentima i ona je našla način da to i dalje ostvaruje.

Po vašem saznanju kako se naši ljudi bore sa gubitkom profesionalnog identiteta i kako se snalaze u novoj sredini?
– Naši stalno osciliraju: sa jedne strane između izuzetno pozitivnog duha i baš velike energije za život bilo gde da su i snalaze se fenomenalno. S druge strane imaju momente kada padaju i kada se osećaju vrlo depresivno. Mislim da se ta promena između nižeg i višeg momenta u njihovom životu vrlo često dešava, takav nam je mentalitet i mislim da nam to čak i pomaže. Dakle, ako se osećamo depresivno, negativno, vrlo brzo će se desiti nešto sa porodicom, s prijateljima, novi dan i odmah taj naš duh ponovo oživi.

Kakva je Kanada za emigrante, kakve mogućnosti pruža, je li pretežak i previše bolan taj put snalaženja?
– Kanada je zemlja koja dosta pruža imigrantima, mnogo više nego druge. Između ostalog i zato što postoje velike zajednice različitih naroda i ljudi se pronađu u svojoj zajednici, što je i dobro i loše. Postoji neko utočište, neka veza, i Kanada je vrlo specifična i obojena svim tim bojama i to nama prija. Kada su u pitanju mogućnosti za zapošljavanje, ipak oni ljudi koji hoće da se bore mogu da se snađu u Kanadi.

Nije nimalo lako, ali nije lako nigde u svetu, i zapravo mnogo zavisi od toga koliko ste istrajni i takođe i od vašeg duha i pristupa novom životu. U svemu tome izuzetno je važna podrška koju čovek ima u svojoj porodici i svojoj zajednici.

Da li je dovoljno da čovek ima podršku u svojoj etničkoj zajednici za iskorake i integraciju u kanadsko društvo?
– Veoma je važno izaći malo iz svoje etničke zajednice, iako to nije uvek lako, ali je vrlo važno da se dođe u kontakt sa drugačijim ljudima, onim koji imaju drugačije priče jer to obogaćuje, a i nauči se dosta o zemlji u kojoj se živi. Nisam pristalica toga da živimo u izolaciji – kaže na kraju razgovora dr Jelena Žikić.