Dragoslav Mihajlović, poznatiji kao Kanarinac, muzičar koji je napisao više od 300 pesama, isto toliko pesama poezije, pobeđivao je na brojnim festivalima i imao burnu karijeru sa milionskim tiražima. Ne odriče se svog rodnog sela Lukova kod Babinog Zuba, koje je opevao u svojim pesmama. Pesma "Svadba", koja je stara više od pet decenija odmah je zaživela u narodu širom bivše Jugoslavije, obeležila je njegovu karijeru i može da se kaže da je lična karta ovog muzičara.
Bog i ispiti
– Oduvek su me zvali Kosmonaut na nebu estrade. Rođen sam u podnožju svrljiških planina. Tamo je sve drugačije, obojeno je sve duginim bojama. Čim uđe u selo, čovek se zaljubi. Te livade, šume, sve je to moja dedovina. Pisao sam mnoge pesme o tom selu. Tu sam proveo prelepo detinjstvo i uvek će mi te slike ostati u glavi. Nije bilo lako, ali lepo se živelo. Svaki dan sam sam išao u školu i nazad 12 kilometara jer sam bio jedini đak iz sela. Moj otac je bio predsednik mesne zajednice svih sela, bio je divan, a majka je bila možda još i bolja. Blago i milo stvorenje. Oni su me naučili kako treba da se ponašam sa ljudima. Vodili su me na razne slave, veselja. Uvek sam znao da priđem nekom i dam kompliment. Svakog sam znao da ispoštujem, uvek sa osmehom. I to sve zahvaljujući roditeljima. Ponosim se njima i što su sa sela, i ja sam primer kako seljak treba da izgleda.
– Znam najbolje da opevam selo i da nije sela ne bi bilo ničega. Moji se nisu protivili tome što me je muzika od malih nogu opsedala. Tu sam stekao prve simpatije. Došao sam u kontakt sa pravim učiteljima, koji su me naučili životnoj školi. Završio sam mašinsku školu u privredi, a zatim upisao organizaciju, dao nekoliko ispita i shvatio da sam se rodio da budem nešto drugo i sledio sam božju, ali i volju naroda. Radio Niš je u vreme kada sam ja odrastao bio najslušanija radio stanica u bivšoj Jugoslaviji. Tu sam uživo pevao kao dete. Bila je jedna stolica i jedan ili nijedan instrument i ja sednem i uživo pevam. Pisao sam kao mali pesmice, pevušio po priredbama, na raznim takmičenjima sela. Emisija se zvala "Omladina pred mikrofonom" i uživao sam, moram priznati.
Svadba, svadba
– Sama pomisao da vas sluša cela zemlja budila je jednu vrstu odgovornosti kod mene. Sve sam ja to lepo odradio i otpevao i Vice Petrović, koji je tada bio urednik te emisije, predvideo mi je uspešnu karijeru. Išao sam na audiciju u Radio Beograd i u vozu sam upoznao Iliju Genića. Hvalio sam se gde idem i ispričao mu da sam morao da prodam sako kako bih kupio kartu za Beograd. To je bilo 1962. godine. U to vreme je bila emisija "Mikrofon je vaš". Kad smo stigli u Beograd, bio sam oduševljen što je sa mnom krenuo i Ilija i poneo mi kofer. Kad smo stigli do Radio Beograda, vidim da ide sa mnom na ista vrata. Pitao sam pa ko je on, a ovi u radiju su mi rekli da on tu radi. Rekao mi je kad završim da se popnem kod njega na sprat. Tada mi je rekao da ću uspeti i tako je i bilo.
|
Rodno Lukovo
U čast janije
Bele note |
– Došli su Ilidža, Beogradsko proleće, i drugi brojni festivali na kojima sam beležio uspehe. Moja karijera je krenula nagore pobedom na Beogradskom proleću davne 1970. godine sa pesmom "Budi mi devojka". Dobio sam prvu nagradu publike. Bila mi je čast da sam u društvu sa jednim Safetom Isovićem, Cunetom, Nadom Mamulom, koja je bila tada velika zvezda. Sa njom sam išao na nastupe i to je nezaboravno. U to vreme te turneje su bile popularne, a nastupali su pevači iz cele bivše Jugoslavije. To su trenuci koji ne mogu da se izbrišu iz pamćenja. Bilo je i tada nekih klanova, ali ja sam se klonio od toga. Čim sam se pojavio, publika me je prihvatila, ali ja se nisam promenio. Ostao sam normalan i nisam bio prepotentan. Jednostavno nisam znao šta je slava, nisam bio opterećen da li će na meni biti nešto firmirano ili ne. Zanimala me je samo pesma i publika. Kroz život i više od pet decenija karijere sreo sam mnogo ljudi i stekao veliko iskustvo. Ne mogu da budem drugačiji. Nikad nisam otišao u novine, televiziju i platio sebi reklamu. Pesma "Svadba" je pesma nastala božjom voljom i zbog moje nostalgije za selom i želje da se peva na svadbama i raznim drugim veseljima. Inače, pevam i meksičke pesme, šansone, kancone, varoške, ali i gospodske pesme.
Moja carica
– Carica mog života je moja supruga Jasna Kočijašević. Jasnu sam upoznao preko sladoleda. Ona mnogo voli ovu hladnu poslasticu i kada bismo išli na turneje, ja sam je vodio na sladoled. Mi smo rođeni jedno za drugo, to sam shvatio čim sam je ugledao. Išli smo zajedno na turneje i menadžeri su stalno stavljali moju sliku i pored nje i Jasninu. Jednom prilikom se naljutila, jer je valjda imala nekog momka i iscepala je tu sliku. Međutim, malo pomalo, zbližili smo se i ne znam kako sam postao glavni kod nje. Nije ni bitno, važno je da smo se našli. Počeli smo da se zabavljamo i baš smo dugo u braku. Znao sam ja nju i ranije pošto je Ilidža bila njena odskočna daska. Počeli smo zajedno da nastupamo.
– Od prvog honorara kupio sam burme za Jasnu i mene. Vratili smo se sa neke turneje i otišli malo da prošetamo po centru Beograda. Vraćajući se iz Knez Mihailove ulico prošli smo pored kafanice "Pod lipom" preko puta Radio Beograda. Tu je bila zlatara. Ušli smo unutra i Jasna je odmah
ošacovala burme. Rekla mi je koje da uzmem i da idemo kod nje na ručak. Nisam štedeo novac, jer to je za mene bio presrećan trenutak. Stavio sam burme na ruku i krenuli smo kod njene mame. Čim nas je njena mama videla na vratima, Jasna je ispružila ruku, a ona je samo prokomentarisala: "Nije valjda" i čestitala nam. Tako sam ja prošao probni test kod tašte i polako ulazio u mašinu.
Delija Moravac
– Došla je tako i svadba. Sa Jasnom sam stanovao u kući mog ujaka u centru Niša i svadba je bila zakazana za 26. septembar. Ja sam tada na Radio Nišu objavio da pozivam sve one koje volim da dođu. Slavlje je trajalo četiri, pet dana i bilo je više od 2.000 ljudi, jedni su odlazili, drugi dolazili i samo se smenjivali. Radio Niš je prenosio slavlje. Nikog od novinara nisam zvao, međutim, pojavili su se i urednici brojnih listova iz Beograda, Sarajeva, Zagreba, Skoplja. Jedan od tih novinara mi je rekao da žele da mi oni budu kumovi, i ja sam pristao.
– Zahvaljujući svom poslu, prošao sam skoro ceo svet i stekao brojne prijatelje. Svaki dan sam negde nastupao. Dešavalo se da dnevno održim i po tri nastupa. Jasna mi je bila jedina gošća na koncertima. Po dijaspori smo se lepo družili sa našim zemljacima, išli na piknike. Ipak, obožavam svoj rodni kraj i više sam duhom tamo, nego u svim metropolama u kojima sam boravio. Ove godine postao sam počasni građanin grada Svrljiga i to mi je najdraža nagrada od svih koje sam dobio. Moram da priznam da sam još u duši momak delija Moravac. Žao mi je što sela odumiru, jer je nekad u Lukovu bilo 800 žitelja, a sada ima jedva stotinjak, i to starijih ljudi. Mlade ne zanima selo.
