Jedan od većih problema srpskog javnog diskursa, jeste i to što se važne pojave i procesi, iz razloga dnevno-političke profitabilnosti (ili neznanja), nazivaju pogrešnim imenima. Savršen primer za tako nešto jeste, decenijama već, ponavljana teza o “vojnoj neutralnosti” Srbije, nasleđu vanblokovske vojne politike nekadašnje SFRJ.
Iako je jasno na šta se misli kada se ovo kaže (nepripadnost interesnom krugu Zapada, a ni Istoka), treba skrenuti pažnju da Srbija u ovom trenutku, ni teorijski, a ni praktično, nije vojno neutralna država.
Institut vojne neutralnosti je kategorija međunarodnog javnog prava i ona podrazumeva čitav niz prava i obaveza propisanih međunarodnim konvencijama, kojima podleže država kojoj se garantuje neutralnost, a koja se tiču zabrane članstva u vojnim savezima, pružanja vojne pomoći stranama u sukobu, upotrebe teritorije za vojna dejstva, transport i tome slično.
Ono što je ključno u stanju vojne neutralnosti države, jeste garancija drugih zemalja, pre svega, velikih sila, koje neku državu priznaju kao vojno neutralnu, te sklapaju međunarodni ugovor tim povodom. Dobar primer je Austrija, ili, recimo, Švajcarska, koja je status vojno neutralne dobila nakon Bečkog kongresa 1815. godine.
Velike sile, sporazumom utvrđuju svoje obaveze prema vojno neutralnoj zemlji, čime predstavljaju pravno-politički garant sprovođenja ovog instituta.
Dakle, vojno neutralna, u terminima međunarodnog prava, zemlja ne može postati prostim unilateralnim izjašnjavanjem da je to slučaj. Potrebno je zadovoljenje i drugih uslova, odnosno, pristanka drugih interesnih strana.
Na osnovu rečenog, jasno je da Srbija nikako ne može biti vojno neutralna država, jer njenu vojnu neutralnost nisu priznale druge države, vojni savezi, a pre svega, velike sile (SAD, Kina, Rusija…).
Zbog toga, Srbija može jedino unilateralno doneti odluku da bude vojno nesvrstana, što nije pandan (iako se laicima tako čini), vojnoj neutralnosti.
Швајцарска више није неутрална држава.