U Japanu 1979, krajem avgusta i početkom septembra, drugi put je održano Svetsko omladinsko prvenstvo u fudbalu. Na prvom, dve godine ranije u Tunisu, nisu učestvovali ni jugoslovenska ni argentinska reprezentacija. Žreb ih je spojio u Zemlji izlazećeg sunca.
U grupi se igralo u gradu Omija, na dvadesetak minuta automobilom od Tokija. Naši su u prvom kolu izgubili od Poljaka s 2:0, a “gaučosi” su preslišali Indonežane s 5:0. Susret s podmlatkom Argentine, koja se na svom tlu 1978. prvi put domogla titule svetskog prvaka, usledio je zatim.
Maradona ne može da umre
U sastavu koji je izveo Sesar Luis Menoti, selektor i na mundijalu nacionalnog trijumfa, sve se i u duelu s izabranicima Ivana Toplaka vrtelo oko kudravog crnomanjastog igrača s crnom “desetkom” na plavo-belim prugama uzduž. Svaki argentinski napad začet je tim nogama još od šesnaesterca. Imalo ga je s loptom na svakom pedlju terena. Saigrači su izigravali tek poslugu za njegove lucidne naume.
Bio je to na pragu svojih 19 punih leta Dijego Armando Maradona, za koga su javili da je umro od srčanog udara u 60. godini u svom domu u naselju rodnog Buenos Ajresa, gde se oporavljao posle nedavne operacije na mozgu, ali Maradona ne može da umre. Jedan od najboljih fudbalera koje je svet ikada video i dalje živi i na Bomboneri, kući Boke Juniors, i na Nou Kampu u Barseloni i na Napolijevom San Paolu s Vezuvom na horizontu i u Sevilji i među Njuels Old Bojsima u Rosariju i u srcima miliona poklonika opijenih njegovom virtuoznošću i temperamentnom latinskom drskošću na fudbalskom polju, a životom na ivici margine društva i levičarskim revolucionarstvom van njega. Mundijalistički i u karijeri i mimo nje.
Armando je igrački gerilac makijavelističkog tipa, koji ne bira sredstvo da dođe do mreže, bio od najranijih godina pa i na tom meču s Jugoslavijom pred oko desetak hiljada gledalaca, mahom znatiželjnih Japanaca. Argentina je savladala “plave” nade s 1:0 pogotkom napadača Osvalda Eskudera u 55. minutu. U pregnuću da udvostručenom prednošću uvede svoj tim u spokojnu završnicu prva violina južnoameričke reprezentacije se poslužio oruđem koje ga je na sličan način upisalo u fudbalske besmrtnike sedam godina kasnije.
Iznad Meha, iznad Šiltona
Maradona je protiv jugoslovenskih omladinaca prepredeno pokušao da postigne gol rukom. Centaršut na suprotnu stativu je preleteo kapitena našeg podmlatka Mehmeda Baždarevića, a iza njegove “desetke” na leđima iznikla je argentinska. Dijego se sa 160 i kusur centimetara navalio na vršnjaka, budućeg asa sarajevskog Željezničara. Po lopti je mlatnuo kao u boksersku krušku, sve se nadajući u taj treptaj oka da sudija to neće primetiti. I te kako jeste, jer se istog trena čuo zvižduk njegove pištaljke, a Maradoninu prljavu strast je spazio i golman Tomislav Ivković, odmah ukazujući deliocu pravde na nedozvoljenu igru tako što je jednom rukom žustro udarao u podlakticu druge. Lopta je, ionako, prohujala pored gola.
Tako je bilo na Mundijalitu, a na Mundijalu u Meksiku 1986. omaleni Maradona se izvio i više nego iznad Meha, toliko visoko da je nebesa dohvatio “božjom rukom”. Tako je nazvan njegov mangupski pogodak na kvarno u četvrtfinalu protiv Engleske, jedan od najčuvenijih od kada fudbal postoji. U Maradoninom odrazu u punom trku ruka mu je u vazdušnom duelu taman za toliko iždžigljala nad golmanskim rukavicama Pitera Šiltona, višeg od njega za 20 cm, da se mreža zapara pred 115.000 duša na prestoničkom stadionu Acteka u Sijudad Meksiku. Sudija iz Tunisa je bespogovorno priznao pogodak kojim je Argentina u 51. minutu povela s 1:0.
Pibe de Oro
Samo četiri minuta posle “božje ruke” pao je i gol veka u izboru FIFA uoči Svetskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji 2002. Grabeći 60 metara s loptom prema engleskom golu, Maradona je driblinzima levicom nanizao pet protivničkih igrača, a kada je prošao i pored nemoćnog Šiltona, još jednom je prešao preko praga istorije.
I ostalo je istorija. Argentina je postala šampion sveta, a Dijego neprikosnoveno najbolji igrač šampionata. Omladinskoj tituli je prišio seniorsku, najvredniju u fudbalu.
Jugoslavija se u Japanu oprostila s ubedljivih 5:0 protiv Indonezije u trećem kolu, a Argentina je išla sve do prestola. U finalu na Nacionalnom stadionu u Tokiju, tamo gde je Crvena zvezda postala svetski klupski prvak 1991, savladala je i Sovjetski Savez (3:1).
Tamo gde se rađa sunce rođen je Pibe de Oro – Zlatni dečko. Našem fudbalu je ostalo za utehu to što najbolji omladinac na tom prvenstvu, buduća besmrtna zvezda, jedino protiv Jugoslavije nije dao gol. Na ostalih pet mečeva jeste, ukupno šest, ali nije bio i najbolji strelac. Njegov saigrač Ramon Dijaz je postigao osam. Dvaput je imao het-trik. I on je zatresao mrežu u finalu.
Zbog vojne hunte izostanak s Džajinog oproštaja
Devet dana posle trijumfa s omladincima u prestonici japanske carevine Menoti je doveo glavni tim Argentine na “Marakanu”. Svetski prvak je 16. septembra 1979. bio gost Jugoslavije na oproštajnoj utakmici Dragana Džajića, 85. u dresu s državnim grbom. Četiri dana ranije odigrao je i prijateljski meč sa Zapadnom Nemačkom u Zapadnom Berlinu.
Oba puta je pobedio domaćin: na Olimpijskom stadionu s 2:1, a na Zvezdinoj školjki s 4:2. Safet Sušić je postigao prva tri gola za naše, a Blaž Slišković četvrti. Džaja je u legendu otišao u 21. minutu.
Bio je to završetak jedne blistave karijere, a predvorje nove decenije svetskog fudbala u kojoj je Maradona dotakao nebo. Sledeći susret jugoslovenske i argentinske selekcije desio se 11 godina posle svečarskog duela u Beogradu. Argentina je i na Mundijal u Italiji 1990. došla kao svetski šampion, a “plavi” su u četvrtfinalnom meču za pamćenje u Firenci ispustili priliku da i Maradonu rastave od trona…
Menoti, dakle, iz Tokija nije otišao u otadžbinu nego u Evropu. Sa sobom je poveo i Ramona Dijaza, najboljeg strelca omladinskog svetskog prvenstva (u obe utakmice igrao drugo poluvreme), ali Maradonu nije mogao.
Na vlasti je u Argentini od 1976. bila vojna hunta na čelu s generalom Videlom. Šestorica igrača koje je Menoti odabrao za Mundijalito, a među njima i Maradona, morali su do šampionata da se stave na raspolaganje armiji kroz obavezni vojni rok poznat kao kolimba (trčanje, čišćenje, metenje). Hunta je u prvom redu računala na već veliku Maradoninu omiljenost u zemlji. Tek punoletni mladić bio joj je pogodan za dizanje morala među običnim vojnicima.
Kada je takmičenje u Japanu trijumfalno završeno, Maradona, uprkos naporima argentinskog fudbalskog saveza, nije mogao da pođe s Menotijem i Ramonom Dijazom na Stari kontinent pa ni u naš glavni grad. Upravo u to vreme u Argentini je boravila Međuamerička komisija za ljudska prava. Zlatni omladinci s Maradonom diktaturi su sjajno poslužili za marketinšku kampanju kojom su gosti izvestioci trebalo da budu uvereni da je u zemlji sve u redu, uprkos velikom broju žrtava među onima koji su se usprotivili vojnoj čizmi. Štampano je 250.000 nalepnica s napisom: “Mi Argentinci smo poštovaoci ljudskih prava”.
Vojna hunta je još jednom našla uporište u fudbalu, kao i kada je Kempesova četa trijumfovala na Mundijalu 1978. Prijem kod Videle bio je neizbežan.
Ivković mu uzeo 100 dolara
Tomislav Ivković (60), golman jugoslovenske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, za nepunu godinu je dvaput odbranio penal Maradoni, ali su ti podvizi bili samo za njegovu dušu. Nisu krunisani u konačnom ishodu.
U prvom kolu Kupa UEFA u septembru 1989. sastali su se Sporting, u koji je Ivković stigao tog leta, i Maradonin Napoli, branilac trofeja. Ni u Lisabonu ni posle 120 minuta revanša u Napulju golova nije bilo. Pristupilo se izvođenju penala. U petoj seriji argentinski as je imao priliku da odvede italijanski tim dalje, ali ga je nekadašnji čuvar mreže zagrebačkog Dinama i Crvene zvezde nadmudrio.
U psihološkoj igri uoči šuta Ivković mu je samouvereno ponudio opkladu: ako mu odbrani, ovaj mu dođe 100 dolara. Sporting je zatim izjednačio na 3:3. Domaćin je ponovo pustio korak napred preko Čira Ferare, a pošto portugalski velikan nije iskoristio sledeći penal, Napoli je otišao dalje. Rastavljen je od trofeja protiv Verdera u osmini finala, iste večeri kada je Crvena zvezda 300 km južno u Nemačkoj pala u revanšu s Kelnom.
Portugalski mediji su jednom, u podsećanju na okršaje Sportinga i Napolija, istakli da je Maradona posle revanša ušao u svlačionicu lisabonskih “lavova” da Ivkoviću pošteno da 100 dolara, ali i svoj dres na dar.
Osam meseci kasnije njih dvojica su još jednom bili oči u oči. Opet je naš nekadašnji golman vojevao s braniocem trofeja. Jugoslavija je na Mundijalu na Apeninima bila ravnopravni takmac Argentini svih 120 minuta u četvrtfinalu u Firenci, s propuštenim šansama da je šokira još u osnovnom delu meča.
U trećoj seriji penala, pri vođstvu “gaučosa” s 2:1, Ivković se ponovo proslavio. Dejan Savićević je zatim poravnao, ali su “plavi” posustali na pragu polufinala jer sledeća dva naša šuta nisu iskoristili ni Dragoljub Brnović ni Faruk Hadžibegić.
Legenda kaže da je Maradona u Firenci odbio Ivkovićevu ponudu za opkladu.
– Verujte, sve bih dao za to da me je i savladao, ali da smo otišli u polufinale. Znao sam gde će Maradona da šutira. Posle Mundijala u Italiji se nikada nismo sreli. Moram da kažem i da se od odbranjenih penala takvoj veličini ne živi – rekao je Ivković nedavno u razgovoru za zagrebački “Večernji list”.
Budite ponosni na Đokovića
Novak Đoković i Maradona su se upoznali na završnom godišnjem turniru u londonskoj dvorani O2 2010. Nekoliko meseci kasnije sreli su se i u Abu Dabiju. Tada su priredili šou koji je videla cela planeta.
– To je vrlo simpatična priča. Moji saradnici u stručnom štabu, Roberto Troto i dr Dejan Jovanović često su igrali tenis, prvi je bio Del Potro, a drugi Đoković i toliko su stvorili rivalitet, da sam predložio Jovanoviću: “Pa hajde dovedi Đokovića da ga upoznam.” Dejan je uspeo u tome, u Abu Dabiju smo igrali tenis 20 minuta, i ja prosto nisam video loptice u tom meču. Izgubio sam, bože, kako igra taj Novak! Budite ponosni što imate takvog čoveka i sportistu. On je skroman, prirodan, sjajan čovek, bila mi je velika čast što sam ga upoznao. Ugovorili smo i revanš, ali na mom, fudbalskom terenu – pričao je svojevremeno Maradona.
