Četvrtak 30.04.2015.
22:34
S. Đurić - Vesti

Ruska duša i nemačka vrednica

Z. K. Munja
Sonja za "Vesti" priča svoj životni roman pun avantura

Sonja potiče iz ruske emigrantske porodice.

- Ja sam jedan čudan spoj, u meni teče krv velikih naroda. Mama mi je Nemica iz Berlina, tata Rus. Rođena sam u Bitolju, a sada živim u Beogradu ni sama ne znam od kada. Deduška Pjotr Lapatanov bio je dermatovenerolog. Pred naletom boljševika 1921. godine iz Odese, preko Istanbula, Kotora, gde je kralj Aleksandar primio rusku emigraciju i službovanja u mnogim garnizonima po Kraljevini Jugoslaviji, došao je sa porodicom u Beograd, gde je bio vojni lekar i jedan od osnivača Vojne bolnice. Otac Nikolaj, takođe dermatovenerolog, kao nemački zarobljenik deportovan u Atinu, početkom Drugog svetskog rata upoznao je majku Johanu Mariju, Nemicu iz Berlina. Odrastala sam u porodičnoj kući u centru Beograda, koji su komunisti kasnije srušili i sazidali zgradu u kojoj danas živim. Tata je bio zimogrožljiv i dobio je zbog službe nekoliko ponuda u tadašnjoj Jugoslaviji. Izabrao je Bitolj jer je na jugu pa je računao da neće biti hladno. Te prve zime pao je sneg do kolena, bilo ga je toliko da su vukovi silazili s planina u grad da se prehrane. Tako sam se 16. septembra 1948. rodila u Bitolju, živeli smo tu pet godina. Posle smo bili u Nišu, odakle smo stigli u Beograd, jer su tu bili moj deduška i babuška.

Rolšue na kaldrmi

- Naša kuća je bila svratište za mnoge ruske emigrante koji su živeli u Jugoslaviji. Vojna bolnica je bila preko puta i svi koji su dolazili na preglede bi svraćali, noćili, dolazili na čašicu domaće votke, pio se čaj iz samovara, jele su se blini - ruske palačinke, piroške... U toj kući su se poštovali verski praznici i negovala tradicija, pa smo pokrivali prozore ćebadima da se spolja ne vidi da se slave Božić, Uskrs, imendani jer Rusi nemaju slavu kao Srbi. Mi smo slavili svetog Petra i Nikolu. Za Uskrs smo farbali jaja, a ljuske smo bacali u šporet da neko ih ne bi video. Bila sam nemirno dete, stalno sam se kačila po zapregama, mlatila dečake. Od bake Fride iz Halea dobila sam rolšue, a kolena su mi bila sva u krastama od kaldrme. U dvorištu smo imali koke i druge životinjice.

- Kako bi me malo smirili, roditelji su me po savetu prijatelja upisali u baletsku školu. Verovali su da ću nastaviti porodičnu tradiciju i postati lekar. Međutim, po završetku gimnazije i baletske škole "Lujo Davičo" u Beogradu, postala sam stalni član Baleta Narodnog pozorišta, što je san svake balerine. Balet sam zavolela odmah, pravila sam koreografije u dvorištu, osmišljavala predstave sa decom, mačkama, kokama. Otišla sam 1977. kao stipendista Vlade SSSR na stručno usavršavanje u Moskvu na Državnu akademiju pozorišnih umetnosti.

- Za ovu odluku sam beskrajno zahvalna mom tadašnjem dečku Mikiju Manojloviću, koji mi je dao taj savet. Gledao je "Žizelu", tu bile neke vile, a sa strane žbunovi sa lampicama. On me je pitao da li mislim do kraja karijere da igram onaj žbun. Dao mi je krila, jer sam u Rusiji stekla zvanje diplomiranog baletskog pedagoga i koreografa, a onda sam i stažirala u Boljšoj teatru. Interesovao me je moderan izraz u baletu, pa sam posle Moskve došla u Njujork, u Pepsi Bethel American Authentic Jaž Dance Theatre.

Visinska bolest

- Udvarači mi nisu nedostajali, ali nisam imala hrabrosti da se vezujem. Sa Mikijem sam imala jednu mladalačku, lepu ljubav. On je sjajan tip. Muškarci su me mnogo više voleli nego ja njih. Obožavali su me, ugađali mi. Stvarno sam bila princeza. Nisam htela da se udajem, ali nisam imala hrabrosti da rodim dete. Možda mi taj egoizam nije dozvoljavao da se odreknem nečega. S muškarcima sam bila baš surova. Okrenem se i odem, kažem da više ne mogu. Znala sam da prekinem kad ljubav i strast nestanu. Nisam mogla da budem sa nekim koga ne volim. Bila sam sa zanimljivim pametnim, duhovitim momcima. Moj društveni život bio je koncentrisan na klub Narodnog pozorišta. Odlazili smo i u Klub književnika, gde nije bilo lako ući. Vozila sam plavog renoa, cipelicu, što je tada bilo čudo. Bilo je lepo i bezbrižno vreme.

Obišla sam skoro sve kontinente, pela se na Himalaje, zavirila u skoro sve svetske budžake, a Afrika i Azija su moje omiljene destinacije. Kada sam imala 41 godinu, otišla sam u penziju. Nije mi bilo nimalo svejedno. Znate da imate snagu, ali niste za scenu, jer balet je vizuelna umetnost. Osećala sam se kao konzerva kojoj je istekao rok. Tako devedesetih počinjem da putujem. Obišla sam 120 zemalja. Volim Indokinu. Na Himalajima sam imala visinsku bolest, jer sam se popela nepripremljena. To se odrazi na srce, mozak, a meni, na sreću, na pritisak. Ležala sam čak i u bolnici, ali sad se sve to sredilo. Tahiti, Bora Bora takođe su mi ostali u lepom sećanju. Gledam film i kažem sebi - pa mogla bih tamo da odem. Recimo, Afriku volim zbog ljudi, oni su veličanstveni, a životinje su prelepe.

Mala planeta

- U Indoneziji me je privukao njihov moto "jedinstvo u različitosti", koji me podseća na bratstvo i jedinstvo koje je nekada vladalo u staroj Jugoslaviji. Životna filozofija tamošnjeg naroda glasi da ako neko zna samo za sreću ili samo za tugu, taj ne zna šta je život. Od 17.000 ostrva, koliko ima Indonezija, obišla sam osam: Sumatru, Javu, Kalimantan, Bali, Sulavezu, Papuu, Komodu i Rinču. Za mene planeta se polako smanjuje, jer sam mnogo toga obišla. Sva moja putovanja su rizik, nekada od straha drhtim. Šetala sam sa planinskim gorilama, slonovima, lavovima, gepardima. Kretala sam se u društvu najvećih zvezda i legendi sovjetske i svetske baletske umetnosti u Moskvi, Havani, Njujorku, Londonu, Hongkongu, Berlinu, Rimu, Buenos Ajresu... Upoznati Morisa Bežara i igrati u njegovoj trupi u Dubrovniku je bila velika stvar. Ćaskala sam u Havani sa Alisjom Alonso, bila u kući Maje Plisecke i njenog supruga kompozitora Rodiona Ščedrina, upoznala Mišu Barišnjikova, Lajzu Mineli, Reja Čarlsa, Pirsa Brosnana, Anatolija Karpova, Džeremi Ajronsa, Klausa Kinskog, Pitera Justinova... Sve su to nezaboravne stvari. Moram da se pohvalim i da mi je Entoni Kvin poklonio karanfil usred Njujorka koji i danas čuvam. Mogla sam da živim gde god sam htela, ali je u Beogradu moja baza i oaza, on ima neku čaroliju. Dao mi je sigurnost.

Siva zona baleta

- Živim u svom lepom svetu, pamtim samo srećne dane, čak sam nekada i od svojih poraza imala korist. Ostvarena sam, izgradila sam karijeru i svoj identitet kroz svoju profesiju, ali i kroz druge vidove umetnosti. Kreativnost i mašta mi ne nedostaju, ali sam te darove trenutno preusmerila na pisanje. U baletu je situacija katastrofalna i ja se u tom haosu i sivoj zoni u kojoj mešetare manipulanti i prevaranti ne snalazim, posebno jer nemam dlake na jeziku. Govoreći istinu, mirno spavam i nemam čak potrebu da pamtim ono što sam izgovorila. To moraju oni koji lažu, da ne bi pobrkali lončiće.

- Vozim reno 4 iz 1984. godine. Naravno, volela bih da imam neki džip i obilazim našu lepu Srbiju, ali umesto da odvojim pare za auto, ja odvojim za putovanja. Neke stvari u životu nisam uradila, nisam bila spremna na to, jer sad shvatam da bi to baka i deka servis pokrili. Ali sad je gotovo.

Prase za utehu

"Grand balet je nastao 2000. godine iako saradnja sa Lepom Brenom i Sašom Popovićem traje već dugo, od priprema za domaće takmičenje za učešće na Evroviziji. Angažovao me je RTS da pomognem Slatkom grehu i Breni. Brena je stalno podsećala momke da menjaju čarape. Nisu otišli na Evroviziju. Mislim da je Riva tada otišla, jer je moralo da bude tada po ključu. Svi su bili razočarani. Sedimo tako u hotelu Jugoslavija i dolazi čovek sa paketom iz kog je virio kolac. U njemu je bilo prase. Mi smo svi navalili na njega, a Brena jadna samo gleda jer je bila na strogoj dijeti", priča Sonja..

U skutima Himalaja

"Pisanjem putopisa a kasnije i knjiga, počela sam da se bavim kada se u mojoj karijeri pojavio prazan hod. Svoje putopisne reportaže prvo sam objavljivala u dnevnim i nedeljnim novinama, a onda su se ređale i knjige putopisne proze, "U skutima Himalaja", koja je preveden i na Brajovu azbuku, "Mama Afrika", "Rajska ostrva", "Mundo Maja", "Mlečni put okeana", koja je nastala na predlog Semjuela Samsona, ambasadora Republike Indonezije u Srbiji. Pre odlaska u Indoneziju, 2011. godine, srela sam se sa njim u ambasadi Republike Indonezije zajedno sa ostalim saputnicima, jer je ambasador želeo da upozna grupu koja će posetiti njegovu zemlju. Tada sam ambasadoru obećala da ću svoje doživljaje i utiske, opisati i objaviti u svojim putopisnim reportažama", priseća se ova balerina.

Let balonom

Sonja je dobitnik mnogobrojnih priznanja, kao što su Sterijina nagrada, nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Beograda Zlatni beočug, priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Ali osvojila je i putnička priznanja, kao što je diploma za letenje balonom preko savane u Tanzaniji, za posetu staništima planinskih gorila u Ugandi, za prolazak brodom kroz Rakovu obratnicu na Atlantiku, za četvorostruko preplovljavljanje Ekvatora kraj Galapagosa, za posetu Rtu dobre nade i druge. Generalni je sekretar je Beogradske sekcije CID-UNESCO.

2019 © - Vesti online