Već više od decenije, samohranu majku Ljiljanu Čolić (65) iz Ljubesela kod Topole i njenog sina Aleksandra, obolelog od ubrzanog starenja mozga, život često baca na kolena.
Znajući dobro da ih nevolje ne zaobilaze, kao i to da nemaju nikog svog ko bi mogao da im pomogne, to se naša plemenita čitateljka Vesna Milenković iz Beča, po dolasku u otadžbinu, zaputila na njihov kućni prag sa jedinom željom – da im pomogne.
I to ne prvi put. Ova mlada žena dobrog srca, rodom iz Smedereva, jedan dan od odmora u otadžbini izdvojila je isključivo za druženje sa Čolićima, koje se kao i prošle godine završilo u suzama i zagrljajima, koje neće moći da zaborave.
– Da nam je došao u posetu neko ko nam je rod, ne bismo se tako osećali. Vesna nam je stigla poput melema, jer je to žena koja se tako lako utisne u dušu. Jednostavna i prijatna, da mi je teško i da opišem. Aca i ja ćemo danima pričati o njoj i svemu što je za nas tog dana učinila. Prvo me je povela na Oplenac, nažalost Acu nismo mogli zbog toga što je u kolicima, a potom u kupovinu da bi nam kupila sve što bi moglo da nam zatreba uz pregršt namirnica i praška za veš. Nije žalila ni štedela. Na naše opšte zaprepašćenje to nije bilo sve, jer nam je predala i kutiju leka coenzym Q10 za Acu, pri tome obezbedila i ručak za nas tog dana. Kad je došlo vreme rastanku, još nam je darovala 100 evra. Po 50 evra za mene i Acu. Suze su krenule same od sebe. I sada sam na ivici da zaplačem kad na to pomislim. Koliko smo joj zahvalni, samo nebo zna – u dahu nam je ispričala Ljiljana Čolić (65).
Hvala, Pavlovići!
I plemeniti Ljubiša i Ljiljana Pavlović iz Kanade, tokom svog boravka u otadžbini iskoristili su priliku da malo obraduju Čoliće.
– Znaju za našu muku pa su nas tokom susreta u gradu obradovali darom od 2.000 dinara da kupim Aci nešto što voli, što sam i učinila. Hvala im veliko na pažnji, nama je svaka pomoć zaista zlata vredna – poručila je svojim zemljacima Ljiljana Čolić.
