Prijateljstvo nema naciju

Z. Raš

To je priča o predratnom Sarajevu, o prijateljstvu, o ratu koji je ljude podelio na države i vere.

Sve je to sadržaj novog romana “Dnevnik”, jedne od najneobičnijih ličnosti novije srpske književnosti, Vita Martića.

Bivši je reprezentativac Bosne u boksu, trener ultimat fajtera, izbacivač, ali i avanturista koji je proputovao ceo svet. Ujedno, to je i pisac koji je svojim trećim romanom “Santa Klara” 2001. ušao u uži izbor “Ninove” nagrade, a one prethodne knjige mu se nalaze u švedskoj Kraljevskoj biblioteci.

– Dugo godina mi je trebalo da se naviknem da sam pisac, da se tako predstavljam. I novinari su više insistirali da im pričam s kim sam se sve tukao u mladosti nego da objasnim šta sam želeo da poručim svojim romanom. Zato sam i počeo da odbijam takva gostovanja. Lako je potući se, ali napiši ti nešto pametno – kaže Martić.

Kad i smog fali

Njegov peti roman “Dnevnik” prati potresnu životnu priču mladića iz Sarajeva koji odrasta u predvečerje ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Objašnjava da nije želeo da piše istoriju.

– Svaka priča o ratu koja nije zadojena mržnjom je univerzalna. Bila mi je želja da ispričam jednu priču o običnom čoveku koji nije želeo rat, a ratovao je. Mnogo je takvih surovih priča. I te rane su i dalje bolne, ne zarastaju mada je prošlo 25 godina. Ali to nije zasluga naroda, već njihovih političara. U današnjem bespolnom, “korektnom” svetu straha, i dalje se jedni narodi plaše drugima samo da bi moćnici lakše vladali našim životima.

Mada već decenijama živi u Švedskoj, svaki njegov roman ili počinje ili se završava u Sarajevu, gradu u kome je rođen i gde je odrastao u onom zlatnom periodu Jugoslavije.

– Ne može se to korenje tako lako odlomiti od čoveka. Glavni junak “Dnevnika” odlazi na sahranu majci u Geteborg i čitajući dnevnik koji je vodila, počne da razmišlja o Sarajevu. U jednom trenutku kaže: “Fali mi onaj smog i magluština, i lavež pasa lutalica u zimske dane.” I meni fali to Sarajevo i oni ljudi. Fali mi ona fina mešavina srpske i orijentalne strasti. Zato se često vraćam Sarajevu. Bez tih uspomena činilo bi mi se da nikada nisam ni živeo. Ne razumem ljude koji su izbrisali deo svog života, one koji ne žele da se sećaju. Ne bih im bio u koži jednog dana. Tačno je da ne valja živeti u prošlosti, ali s prošlošću je poželjno, verujte mi – poručuje ovaj pisac.

U “Dnevniku”, u priči o ratu u bivšoj Jugoslaviji, posebno upečatljivo je poglavlje koje svedoči o prijateljstvima koja čak ni takav užas nisu pokidala.

Kuba kao oaza

U romanu glavni junak spasava svog predratnog komšiju s kojim je odrastao.

– Lojalnost i ljubav u prijateljstvu je nešto najsvetlije u ovom šugavom svetu. I takvih primera u ratu u Bosni je bilo. Ma koliko taj sukob bio krvav i bratoubilački, pokazalo se da i u takvom ludilu postoje neraskidiva prijateljstva koja ne poznaju ni naciju, ni veru, ni granicu. Znam za mnogo primera gde su ta lična prijateljstva između Srba i muslimana opstala i traju do danas. A ako ta prijateljstva nisu uspela da prođu i taj najsuroviji test, onda sigurno nisu bila prava. I danas se družim sa svojim prijateljima iz Sarajeva. Rasuti na sve četiri strane sveta, nemamo onoliko vremena koliko bismo hteli, ali sa pravim prijateljima ne moraš biti po ceo dan. Može proći i nekoliko godina da se ne vidite, ali tog trenutka shvatite da se nikada zapravo niste rastajali.

Vito Martić od 1994. godine živi i radi u Geteborgu. Ali, ispostavilo se da mu je i to samo “mirna luka” za mnoge avanture po belom svetu.

– Otkrio sam Južnu Ameriku. Tamo ljudi imaju dušu sličnu našoj. Kuba me po tom izvoru strasti i emocija najviše podseća na predratno Sarajevo. Zapravo, samo još Kuba i Južna Amerika i dalje prkose ovome što je danas, a mi to nazivamo modernom civilizacijom ili savremenim društvom. Ne mogu to objasniti, ali tamo je vreme stalo, u onom pozitivnom smislu naravno. Ako bih pravio poređenje, onda je najtačnije reći da su i Ivo Andrić i Ernesto Sabato i Umberto Eko prosto vapili da se nauka i tehnika uspore. Duže i lepše se onda živi.

Vuk samotnjak

Martić je zakleti antiglobalista koji je do 2001. bio član jedne od najvećih antiglobalističkih organizacija na svetu. Te godine je učestvovao i na velikim protestima u Geteborgu koji su rezultovali velikim neredima na ulicama i stotinama uhapšenih.

– Osnovna pristojnost nalaže da se svaki razmišljajući čovek suprotstavi slepilu i ludilu zvanom globalizam. Vladari sveta od nas prave kiborge, potrošačke idiote koji su sposobni samo da rade, troše i – ništa više. To je negacija ne samo zapadne civilizacije, već i čovečanstva uopšte – kaže Martić i dodaje da je ubrzo shvatio da globalisti ne drže pod svojom “kapom” sav svetski kapital, već i organizacije koje se protiv toga bore.

– Ispostavilo se da je osnivač i “vođa” te antiglobalističke organizacije jedan od glavnih globalista Džordž Soroš. Od tada sam “vuk samotnjak” u toj borbi – objašnjava Martić.

Promocija u ringu

Vito Martić je na originalan način, 2009. organizovao poredstavljanje svog romana “Iza zidina”. Promocija je održana u bokserskom ringu, a on je imao profesionalni meč u šest rundi, u 46. godini.

– To je bila ideja tadašnjeg Kustinog telohranitelja i mog prijatelja Vučete Šipčića. Posle mene, boksovali su i prvak Evrope Nenad Borovčanin i budući prvak sveta Dejan Zlatičanin. Oko konopaca su bile poređane moje knjige – priseća se naš sagovornik.

Odlomak iz romana

Ima i Rusa i Kozaka sa nama. Oni su nekako najtvrđi.
Posebno Jurij Voronješki Kozak sa Dona. Bio u Avganistanu i Čečeniji. Taj nije znao šta je strah. Pita me jednom:
“Znaš li ti koji se čovjek ne boji smrti?”
“Ne”, odgovorim mu.
“Onaj koji je već mrtav”, i prasne u smijeh.
Pričao mi je gdje je sve bio i ratovao. I od svih borbi i klaonica najviše se i najrađe sjeća jedne Čečenke iz Groznog.
“Nikad takvu ljepotu nisam vidio. Ni prkos. Ja sam je lično zarobio u borbi. Otimala se i grebala me po licu dok je nisam svezao. Mislio sam da će mi oči iskopati. Kosa crna, duga do pola leđa, a lice ko kašmir. Oči kao oganj. Raisa, tako se zvala”.
“Dorogoi Bog ćto takoie krasota.”