Neverica, pa suze, a onda priči nikad kraja. Tako je protekao dugoočekivani susret, sada dvojice penzionera, a nekada terenskih mehaničara koji su u firmi održavali mašine Poljoprivedenom industrijskom kombinatu "Sombor".
Priznaju da je teško da međusobno ispričaju sve šta im se lepo ili tužno izdešavalo u privatnim životima, trude se da zbog veoma brzog Mitrovog povratka u Sombor nadoknade i priče o kolegama, firmi koja je sada gotovo zarasla u korov, a njena imovina na čudan način razgrabljena ili završila u privatnim rukama.
Puno srce zbog sina– Evo kada nisam iskoristio svoju šansu da odem u inostranstvo, kao što je Nenad, srećan sam da je to uspeo moj sin. Bilo mi je žao što je odlazio, ali mi je sada srce puno, kada vidim da su srećni ovde i da žive u ovako lepoj zemlji – ističe Mitar Bajić. |
Početkom 70-tih godina prošlog veka, u vreme velike ekonomske migracije iz Jugoslavije, Nenad Jovanović je video mogućnost da pođe u Australiju. Do poslednjeg dana u firmi nije želeo da o tome niko išta zna. Među retkima kojima se poverio o dalekom putu bio je kolega Mitar Bajić.
– Bilo je to tako vreme, nisam želeo da previše govorim o tome u firmi da ne bi imao problema s poslovođom. Godinama smo radili zajedno u PIK "Somboru". Bili smo univerzalni mehaničari, nije bilo mašine, traktora ili kombajna koje nas dvojica nismo znali da popravimo. Plata je bila dobra, međutim želja da probam život u inostranstvu je bila jača. I tako smo odlučili da krenemo u nepoznato – priča Nenad Jovanović koji je danas australijski penzioner u Melburnu.
Obojica su zagazila duboko u 70-te godine života, a poslednji put videli su se 9. decembra 1970, uz vojvođanski riblji paprikaš, kojeg se i danas sećaju.
Najteže naučili jezikKao i mnogima, i Nenadu Jovanoviću je bilo najteže da nauči engleski jezik, bez kojeg bi bilo teško naći posao u Australiji. |
– Slučajno sam na železničkoj stanici u Somboru sreo prijatelja železničara, sada pokojnog Savu Brkovića, koji mi je ispričao da se sprema za put u Australiju koja je tražila kvalifikovane radnike. Kako sam završio specijalizaciju za svoj zanat u Rusiji, želeo sam da probam malo sveta, da zaradimo nešto i vratimo se nazad. Poslali smo papire u Beč, odakle smo dobili poziv za preglede. Prošli smo razgovore, a u Beču su nam rekli, da će nam u Australiji biti onako kako se snađemo – seća se Nenad.
Jovanovići su krenuli Kvantasovim avionom iz ledenog Beča i stigli u decembarski vreo Melburn.
– To je bio pravi šok, na sebi smo imali zimsku odeću, ja čak i zimski dugi veš. Pitali smo se gde smo došli. I onda kao i svi snalazili smo se, tragali za poslom, učili jezik – kaže Nenad.
Godine su prolazile, moralo je da se radi, otplaćuju krediti, a odlasci u rodni kraj nisu bili tako pristupačni kao danas.
– Bio sam samo jednom 80-tih godina. Bio sam u Somboru, ali baš tada je Mitar bio na terenu pa ga nisam zatekao na poslu kada sam obilazio bivšu firmu. Tako da se nismo ni tada videli.
Pre dve godine, sticajem okolnosti u Melburn se doseljava Mitrov sin Dejan Bajić.
– Znao sam koliko je daleko Australija, pa sam hteo od tuge da umrem, kada mi je sin odlučio da se oženi i dođe u Melburn. Dejan je imao dobar posao, radio je u "Bambiju" i "Telekomu", ali bila mu je takva sudbina. Upoznao se sa devojkom, dok je ona bila na odmoru u Somboru, pa je odlučio da se dođe u Melburn. Danas ima i dvoje dece, pa smo moja žena i ja, pre par meseci došli da ih obiđemo. Bilo mi je teško zbog Dejanovog odlaska, ali sada smo srećni što smo videli gde živi i znamo da mu je ovde bolje. Velika je radost biti sa svojim unucima, sinom i snajom. Žive u lepoj i uređenoj zemlji. Srećni smo zbog toga – kaže Mitar Bajić.
Suze za "Somborom"Stari prijatelji pričaju o njihovoj firmi PIK "Sombor", koja se nalazi u takvom stanju, da im zbog toga krenu suze. |
Par nedelja pred povratak nazad u Sombor, Mitar se setio da je ovde i Nenad Jovanović, pa je zamolio sina da mu pomogne i pronađe ga. Telefoni su proradili, a ubrzo je usledio i susret.
– Nažalost nismo se viđali i kontaktirali toliko godina. Kada je Nenad čuo da sam u Melburnu, odmah je dojurio do mog sina da se vidimo. Plakali smo kao mala deca, da se vidimo posle toliko godina – ističe Mitar.
I sada im je vreme veliki problem. Mitru se bliži povratak u Sombor, a teško je da nadoknade druženje, priče, šale, dogodovštine…
– Teško je sve ispričati šta imamo jedan drugom da kažemo. Vodio sam ga na moju farmu koju imam. Vreme tako prođe, a nismo uspeli da kažemo sve što imamo da kažemo. Gde je ovaj, gde je onaj, šta se radi. Naravno pričamo i o deci. Od kćerke Mire i zeta Steve Doboša, imam dvoje unuka i dve praunuke. Unuk Nenad Doboš je završio za doktora nauka, a unuka Julija Tomašković je barister. Julija ima i dvoje dece. Supruga Roza mi je bolesna i boravi u staračkom domu. Eto, teme za priču nikad kraja – kaže uvek raspoložen za šalu Nenad Jovanović.
