U nastavku priče o Devojčici i izgubljenoj lutki, Dimitrije Golemović piše o radosti i sreći kada je na sam Božić, Milica dobila i lutku i upoznala novu drugaricu:
Pronađena lutka
– Posle doručka, Milica reče roditeljima da će malo prošetati i sa lutkom ispod kaputa uputila se ka prodavnici igračaka. Na malenom trgu nije bilo nikoga. Sneg koji je napadao tu noć, stajao je još neugažen. Pravo božićno jutro. Milica pođe ka prodavnici, a onda na suprotnu stranu, pa opet ka prodavnici… U toj “šetnji” skoro da nije ni primetila omanjeg čoveka koji se pojavio ko zna kad i ko zna odakle. Međutim, čim ga vide, bilo joj je jasno da tu nije slučajno i da nešto traži. Uverena da je na “pravom putu”, Milica ga oslovi:
“Dobro jutro i srećan Božić!”
“Dobro jutro. Srećan i tebi”, Gospodin je odgovorio nekako rasejano.
“Gospodine, da li ste nešto izgubili?”, Milica reši da bude direktna.
“Jesam! A što me pitaš? Jesi li ti nešto našla?”, odgovorio je, sad već vidno zainteresovan za svoju sagovornicu.
“Jesam, ali nisam sigurna je li to ono što Vi tražite.”
“Lutku. Tražim lutku. Kupio sam je svojoj ćerki i ni sam ne znam kako sam je izgubio.”
“Lutku? Je li bila lepa?”
“Ne znam. Ja se baš ne razumem u lutke, ali čini mi se da bi se dopala Sari… tako mi se zove ćerka. Lutku sam kupio u ovoj
prodavnici. Stajala je u izlogu.” On se okrete prema prodavnici i pokaza je prstom istovremeno upitavši Milicu: “A možda si je i
ti nekada videla?”
“Jesam”, odgovori Milica, pa zausti da mu postavi još neko pitanje, sve misleći da će Gospodin svojim odgovorom ukazati na to
da se ne radi o ovoj, već o nekoj drugoj lutki, međutim, odustala je od toga, svesna da bi to bio samo uzaludan trud.
“Ja sam našla Vašu lutku”, reče drhtavim glasom, pružajući mu je rukom pomodrelom od zime. “Izvinite što nije lepo upakovana, ali sam morala da otvorim paket da bih videla šta je u njemu.”
“Ne mari, shvatam te u potpunosti. Mnogo ti hvala”, reče gospodin i uze lutku od Milice. Onda pođe, ali odmah stade kao ukopan. U trenu je postao svestan i pomodrelih ručica kojima mu je Milica pružila lutku i Miličinog zakrpljenog kaputa.
Čudesni svet
– Nego, imam jedan predlog za tebe – nastavi čovek. Ja stanujem odmah tu iza ugla. Dođi i upoznaj moju ćerku, a onda možete da
zajedno otvorite svoje poklone.
Iako iznenađeni, Miličini roditelji videvši osmeh na licu svoje ćerke i čuvši šta se sve dogodilo vezano za lutku, složiše se da Milica ode u posetu Sari. Gospodin pozva i Miličinu majku da im se pridruži, pa utroje pođoše njegovom domu. Kad su tamo stigli, popeše se uz
široke stepenice i kročiše u prostrani stan. Prošli su kroz pretsoblje i ušli u dnevnu sobu. Tu se nalazila velika bogato okićena jelka, a pored nje jedna gospođa i devojčica, zauzete razgovorom. Nisu ni primetile kada su gospodin, Milica i njena Mama ušli u sobu. A onda Devojčica, po imenu Sara spazi oca i uzviknu:
“Tata, gde si bio? Svuda smo te tražile.”
I Gospođa podiže svoj pogled, a onda spazi Milicu i njenu Mamu. Gospođa i njena ćerka nemo se zgledaše, ne znajući šta da kažu, a Gospodin požuri da im ispriča priču o izgubljenoj lutki.
Zadovoljna što je dobila božićni poklon, Sara pozva Milicu da joj se pridruži, i devojčice ubrzo počeše da veselo čavrljaju. Otvoriše svoje poklone, izvadiše lutke, a onda ih uzeše u ruke i međusobno “upoznaše”, a potom se, igrajući se, zatvoriše u svoj dečji svet.
Je li to početak jednog prijateljstva (?), pomisli Sarin tata, a onda i: Vreme će to pokazati. Slegnuo je ramenima, seo u svoj
naslonjač i uzeo novine, rešen da do kraja pročita jedan zanimljiv članak koji je započeo još pre nekoliko dana.
“Baš je lepa ta priča. Tata, ispričaj mi je opet!”, progovori Mali Miš.
“Sine, zar ti se još uvek ne spava?”, upita ga otac, sve misleći: Tako mi i treba kad za uspavljivanje nisam izabrao neku dosadniju priču. Uzdahnu duboko i poče iz početka: Nekad davno živela je jedna devojčica…
Crvenokosi div
– A kako to da nisi zadržala lutku? – upita je. “Ne dopada ti se, ili imaš neku sličnu kod kuće?”
U ovo drugo nije verovao, ali je ipak hteo da “proveri”.
“Čiko, ovo je najlepša lutka koju sam ikada videla. Ja je dobro poznajem iz izloga. Tu je stajala toliko dugo da… da sam mislila da je nikada niko neće kupiti…” Devojčica uzdahnu duboko, a onda reče: “Ja kod kuće nemam lutku, ako se ne računa jedna koju mi je mama napravila od krpa…”
“Pa zašto si je onda vratila?”, Gospodin ponovo postavi svoje pitanje, ali na nešto drugačiji način.
“Pomislila sam na devojčicu kojoj je kupljena, a koja je neće dobiti na dar”, odgovori Milica i pogleda ga svojim krupnim crnim očima.
Čovek ne reče ništa jer su mu od uzbuđenja ponestale reči. Zamoli Milicu: “Sačekaj me ovde nekoliko minuta, molim te!”
Hitro se uputio ka prodavnici igračaka. Došao je do vrata i pokušao da uđe. Vrata su bila zaključana. Onda se, ipak, otvoriše. Krupan crvenokosi čovek ispuni ih u potpunosti. Onda čovek uđe u kuću ostavljajući Gospodina pred ulazom. Crvenokosi div se opet pojavio, ovog puta noseći nešto u ruci. Miličin poznanik se potom vratio, sporog, ali lakog koraka:
“Eto, i to smo završili”, rekao je.
Milica vide da on u ruci nosi još jedan paket i zadrhta od uzbuđenja.
“Devojčice, zaboravio sam da te pitam za ime.”
“Milica, gospodine”.
“E draga Milice, neće samo Sara dobiti poklon za Božić.
Evo i jedan za tebe.” Ovo reče i pruži joj paket.
“Za mene? Ja ne mogu da ga primim. Ne bi bilo u redu, a i moji roditelji…”
“Ne brini za roditelje. I oni će, uveren sam, biti zadovoljni kada vide da je njihova ćerka radosna.”
Čari druženja
Sara i Milica su ostavile odrasle “napolju”, ali rodtieljima nije ni najmanje bilo krivo. Zadovoljno su ih gledali, posebno Saru koja tako srećna nije bila odavno. Drugarica, a ne lutka, to je ono što je njoj potrebno, mislili su njeni roditelji, setivši se brojnih lutaka koje su joj do tada kupili, a koje su završile u nekom od zabačenih kutaka njihovog velikog stana, da nikada više ne budu nađene.
SUTRA: Priče za laku noć (10): Šetnja među oblacima
