Jeste li nekada nešto želeli tako žarko da vam dah stane kada spazite to što želite? Niste? Onda nemojte da čitate ovu priču. Ako ipak jeste, nastavite slobodno. Obećavam vam da se nećete pokajati jer ćete u ovoj priči možda naći i nešto od onoga što ste i sami doživeli – reči su kojima etnomuzikolog i kompozitor Dimitrije Golemović najavljuje dirljivu priču o devojčici i izgubljenoj lutki iz knjige “Tijani za laku noć” u kojoj je sabrao priče koje je svojevremeno smišljao trogodišnjoj ćerki za uspavljivanje.
Vatrena želja
– U jednoj rupi, na dnu zida, razgovarala su dva miša, tačnije jedan, stariji je pričao, a drugi, mlađi miš ga je slušao:
“Sad ću da ti ispričam priču”, reče Miš, nadajući se da će mu ona pomoći da uspava svog mališana.
“A priča neće biti kao one koje sam ti pričao do sada, o životinjama. Umesto o njima, ona će govoriti o ljudima.”
“O ljudima, tata?”, prošaputa Mišić, vireći ispod pokrivača.
“O ljudima”, ponovi njegov otac.
“Pa šta je kod njih tako zanimljivo da bi se mogla ispričati cela priča?”
“Mnogo toga, sine. Koliko god ti se činili kao neka bezosećajna i neprirodna bića, ljudi često to nisu i sasvim su nalik nama. Slušaj pažljivo, pa ćeš se u to uveriti.”
Nekad davno živela je jedna devojčica. Zvaćemo je Milica. Njena porodica je bila tako siromašna, da je jedva uspevala da se prehrani, a da kupi neke stvari, kakve su na primer dečje igračke, nije mogla ni da pomisli.
Međutim, Milica je potajno nešto želela, a to je da jednog dana ima pravu lutku. Lutku? Pravu? Pa odakle joj novac da je kupi?
“Takve lutke koštaju čitavo bogatstvo” – često su joj govorili roditelji.
I bili su u pravu. Za one koji jedva sastavljaju kraj s krajem, takva igračka bila je nedostižna. Međutim, to nije sprečilo devojčicu da kad god joj se ukazala prilika otrči pred prodavnicu igračaka i divi se jednoj takvoj lepotici, koja je kao kakva kraljica sedela u samom centru izloga.
Velika tuga
– Bio je Badnji dan. Sneg je napadao do članaka i ugodno je škripao pod nogama. Milica se s roditeljima vraćala iz kraće posete svojoj tetki od koje je Mama, budući da se tetka udala za nekog dobrostojećeg trgovca, pozajmila nešto hrane, da bi tako upotpunila njihovu božićnu trpezu. Elem, krenuli su najkraćim putem – preko malog trga i, naravno, pored prodavnice igračaka.
Kako kaže i stara izreka: “Svi putevi vode u Rim”, pomisli Miš za trenutak, a onda nastavi svoju priču.
– Devojčica je pritrčala izlogu i svoj nosić priljubila uz njega, ne bi li što bolje videla svoju ljubimicu. Međutim, nje više nije bilo tamo. Na njenom mestu nalazio se mali plišani medved. Gde je lutka? – upitala se, ali nije dozvolila panici da je obuzme. Mora da ju je prodavac pomerio na neko drugo mesto – pogledom je šarala po izlogu, a pokušala je da vidi da li se lutka nalazi na nekoj od polica u prodavnici.
“Milice, hajdemo kući, smrznućeš se na ovoj hladnoći” – reče joj Mama i vrati je u stvarnost. Devojčica nije htela da joj kaže šta je brine, pa se odvojila od izloga, a onda se nevoljno i teškog koraka uputila kući.
Međutim, čim dođoše tamo, ona iskoristi priliku – iskrade se i opet se vrati pred prodavnicu igračaka – htela je još jedanput da proveri šta je s “njenom” lutkom. Noć je već osvojila gradić. Upalile su se i ulične svetiljke. To Milica nije ni primetila.
Pravilna odluka
Milica je stajala tik uz izlog i upornim pogledom tražila lutku. Ništa. Lutka je sigurno prodata. Razočarana i očiju punih suza, Milica se naglo okrenula od izloga i potrčala kući, kad umalo ne pade. Saplela se na nešto što je ležalo u snegu. Zastala je i polako se vratila da vidi o čemu se radi.
Paketić, lepo upakovan, s velikom crvenom mašnom. Ko li je ovo izgubio, pomisli Milica i pogleda svuda oko sebe. Na malom trgu nije bilo nikoga. Šta li se nalazi u ovom paketu, radoznalost poče da je muči. Da li da ga otvorim ili ne? Otvoriću ga, ali neću ovde i neću sada. Poneću ga kući, govorila je sebi, a onda je stavila paket pod mišku i hitrim korakom se uputila kući.
Poželela je roditeljima laku noć i otišla u svoju sobu. Sačekala je da u kući sve utihne, što je značilo da su roditelji zaspali. Onda je u potaji polako skinula traku s paketića, razmotala papir, otvorila kutiju i ugledala, sine, šta misliš šta? Svoju obožavanu lutku. Lutka, pa to nije moguće, pomislila je i jedva se obuzdala da ne vrisne od radosti. Kako je to moguće? Je l’ je neko meni ostavio? Misli, sve smelije i neverovatnije, prolazile su joj kroz glavu. Nije. Ko bi to uradio, kad ja nemam nikoga poznatog ko ima novac da mi kupi ovako vredan poklon… To znači da je ova lutka kupljena nekom drugom. Shvativši to, Milica se rastužila, a potom se u njoj pojavi dilema da li da ovu lutku zadrži, ili da je vrati njenom vlasniku. Lutka je sigurno namenjena nekoj devojčici, koja će sutra tugovati kad je ne nađe ispod božićne jelke. Ne, po tu cenu neću je zadržati, odlučila je i rešila da lutku vrati njenom pravom vlasniku. Te noći spavala je nemirno i probudila se veoma rano. Milica više nije otvarala paket, ni sama ne znajući zašto, ali najverovatnije iz straha da neće odoleti iskušenju i da će je zadržati.
Stvorenjce od krpa
Milica se igrala uglavnom sa sitnicama koje je pronašla na polju ili na ulici, a najomiljenija joj je bila lutka koju joj je mama napravila od krpa: nezgrapno stvorenjce obučeno u šarenu haljinu, s velikom glavom na kojoj su nacrtane oči, nos i usta. Obrve nije imala jer je mama zaboravila da ih nacrta, pa je lutka izgledala nekako bezizražajno: nikad nije bilo jasno da li je vesela, tužna ili, možda, ljuta. Milica je po ceo dan, “hranila” i “uspavljujivala”, kako to majke rade sa svojom decom. Potajno je želela pravu lutku.
Sutra – Priče za laku noć (9): Božićna radost
