Dimitrije Golemović je u rubrici Reč autora za knjigu “Tijani za laku noć”, naveo i da je priča o takmičenju koja ptica najlepše peva, naveo i da je to jedna od priča kojima se Tijana posebno radovala, jer je mogla i sama da učestvuje, peva i glumi.
Eci, peci, pec…
– Lav je pticama objasnio pravila takmičenja i naglasio da će od svih ptica koje učestvuju na takmičenju biti samo jedan pobednik.
Njegove reči svi dočekaše s odobravanjem, a on nastavi: “Samo jedan, imajte to na umu. Na početku takmičenja takvu odluku obično svi dočekaju s odobravanjem, verovatno jer svako misli da će on pobediti, ali kad se takmičenje završi, uvek je neko nezadovoljan. Prema tome, pamet u glavu, naročito kad birate koju ćete pesmu pevati!”, Lav završi. A onda mu pade na um da nije odlučio kojim će redosledom ptice nastupati. “Pa, ko će prvi?”, upita, a one graknuše uglas:
“Ja, ja… Ja ću”, cela šuma je odzvanjala od njihovog cvrkuta. Lav je opet bio u nedoumici, ali mu u pomoć priskoči Zec:
“Gospodaru, sećaš li se one razbrajalice koja počinje sa: Eci, peci, pec?” Lav klimnu glavom, pozva ptice da stanu
ukrug i poče sa razbrajanjem: “Eci, peci, pec, ti si mali zec, a ja mala prepelica, eci, peci, pec.” Izbor pade na Kokošku. Ova oduševljeno zakokodače i stade u centar kruga. Svi se povukoše i “pretvoriše u uho”. I koka poče:
“Ko, ko, ko, ko, ko, ko, ko, ko… (na melodiju pariskog kan-kana).” Njeno pevanje sve ptice dočekaše s oduševljenim povicima:
“Bravo, bravo.”
Iako se, istini za volju, nije mnogo razumeo u ptičje pevanje, videvši ovakvo oduševljenje, Lav pade u iskušenje da Kokoški dodeli nagradu, međutim, čim pogleda ptice koje su iščekivale svoj nastup, odustade od toga i reši da nastavi s takmičenjem.
“Sledeći će biti… opet moramo da se razbrajamo: Eci, peci…”, Lav ponovi celu razbrajalicu i izbor ovog puta pade na Patku.
“Kva, kva, kva, kva, kva… (opet ista melodija, ali pačija varijanta, pomisli Lav).”
I pačije pevanje dočekano je s oduševljenjem, aplauzom i lepetom krila. Jedva su ih umirili. Ovo natera Lava da posumnja u sud prisutne publike, ali šta je-tu je, bilo mu je jasno da neće biti lako da se donese odluka.
Teška odluka
Kada je takmčenje završilo, Lav se mrzovoljno seti da ga čeka još i donošenje odluke. Pogledao je u okupljene ptice. Sve su se smirile i čekale šta će im reći, svaka od njih puna nade da je baš ona pobedila. Lavu se sve smutilo u glavi. Zaboravio je i ko je učestvovao, a kamoli šta je i kako je pevao.
Bože, obrukaću se, pomislio je, grčevito tražeći način kako da se izvuče iz ove neprijatne situacije i, kao božanska iskra, u glavi mu se pojavi izreka koju je čuo davno, još u svom detinjstvu: Svaka ptica svojim glasom peva! To mu je majka govorila kad god je htela da mu slikovito objasni kako u prirodi postoje stvari koje nije moguće međusobno uporediti, pa tako i izmeriti koja je od njih lepša ili vrednija.
“Svaka ptica svojim glasom peva”, kralj reče, prvo tiho, a onda naglas.
“Šta on to kaže?”, zacvrkuta neka ptičica, a onda ovo pitanje ponoviše još neke od njih. Pojavi se opasnost da će opet izbiti nered, ali je to kralj sprečio obrativši se skupu:
“Mir. Mir, molim. Objasniću vam. Ovo takmičenje pokazalo mi je koliko lepote postoji u našem svetu. Zaista sam uživao u svakom vašem tonu, a nadam se da i publika deli moje mišljenje.” Okupljene ptice i druge životinje to pozdraviše gromkim aplauzom.
“Ali ja sam shvatio nešto što mi je majka govorila dok sam još bio dete, a to je da neke stvari nije moguće uporediti. Tako objavljujem da ste svi vi pobednici i da od vas očekujem da ovu moju odluku shvatite ne samo kao onu ‘kraljeva se ne poriče’, već kao životnu istinu.”
Kralj to reče, uzdahnu duboko, a onda ustade i onako lep i gord, visoko podignute glave, ode svojoj kući. Ptice i prisutne životinje ispratiše ga u tišini i sa strahopoštovanjem, srećne što imaju tako mudrog vladara.
Sve se slilo u jedan zvuk
Na red dođoše šumske ptice: Kreja, Kukavica, pa Slavuj… kako je tek on lepo pevao. Međutim, sudeći po broju ptica koje su čekale svoj red da nastupe, bilo je još rano za donošenje konačne odluke. Nastaviše. Detlić “otkuca” svoju pesmu, a za njim je sledila Žuna, pa ko zna ko još… Lav je izgubio “računicu”. I baš kad je pomislio da nema više nikoga i da može da zaključi takmičarski deo programa, u centar kruga kroči niko drugi do Petao!
Lav će, iznenađeno: “Opa, pa mi ovde imamo i jednog džentlmena! Zar će i džentlmeni da se takmiče?”
“Zašto da ne?”, Petao će. “Zar ja, ipak, nisam pevač bez premca? Pa zar se ujutro, kad ja zapevam, i Sunce ne probudi, a onda izađe i počne svoju šetnju po nebu?”
A Lisica koja je sve to posmatrala iz prikrajka, samo prevrnu očima i šapnu Vuku:
“Vidi ovu neznalicu i uobraženka. On misli da sunce izlazi kad on zapeva, a nema pojma da on peva, jer je sunce već počelo da izlazi. Ha, ha, ha”, nasmeja se, ali tiho da je petao ne čuje.
“Hajde, počni, svi te slušamo, mada”, Lav zastade, “ja ipak mislim da si ti pevač koji je profesionalac, pa tako i van konkurencije”.
I Petao poče sa svojom pesmom:
“Kukuriku! Kukuriku, riku!”
A prisutne ptice zdušno zapevaše s njim u horu: “Kukuriku! Dživ, dživ, dživ! Ga, ga! Ko, ko, ko…”, čak je i Žaba iz obližnje bare zakreketala: “Kre, kre, kre…” i sve se to slilo u jedan zvuk. Nastade opšti lom, gužva, a onda i aplauz: to su ptice pozdravljale svog novog favorita, iako se, po mišljenju Lava, petao ni po čemu nije izdvajao od ostalih takmičara.
Sovino “Hu, hu, hu…”
Kada je Lav rešio da zaključi takmičenje, opet ga je neko sprečio u tome: “Hu, hu, hu… Stani. A ja? Šta je sa mnom? Ja nisam pevala!”, začu se. “Ko je sad pa to?”, Lav upita, a onda vide Sovu.
“Nećeš valjda i ti da se takmičiš? Nemoj. Ti si gospođa u godinama. Dama. Tebi ipak nije mesto među mladima. Pusti ih neka se ižive, a mi ćemo, kad se sve ovo završi, da napravimo jednu sedeljku i proveselimo se i ispevamo do mile volje. Šta kažeš na to? Važi?”
Sova se kratko premišljala, a onda reče: “Važi. Hu, hu”, i odlete na granu obližnjeg drveta.
Sutra – Priče za laku noć (8): Lutka kao kraljica
